Burdonski: Staljin je umro sam i golog dna. Sudbina Staljinovih potomaka: zašto je Aleksandar Burdonski napustio prezime svog djeda - Odakle takva okrutnost u mladoj ženi

Uloga Josifa Staljina u istoriji ocjenjuje se na različite načine. Neki obožavaju njegovu ličnost, drugi revnosno mrze njega i politiku koju vodi. Tokom godina njegovog života, porodica Josepha Vissarionoviča živjela je dobro. Njegov sin, Vasilij Staljin, često se ponašao hirovito, čineći odvratna djela nedostojna njegovog imena. Međutim, za svoja djela nije snosio nikakvu kaznu. Unuk Josifa Staljina, režiser Aleksandar Vasiljevič Burdonski, morao je da promeni prezime kako bi se mogao slobodno baviti kreativnošću.

Biografija Aleksandra Burdonskog: rane godine

Reditelj je rođen 14. oktobra 1941. u gradu Kuibyshev, koji se danas zove Samara. Otac mu je poznati sovjetski pilot Vasilij Staljin, a majka Galina Burdonskaya. Prezime njegovog djeda, Staljin, koje mu je dato nakon rođenja, pomoglo je dječaku u mladosti. Međutim, nakon smrti Josepha Vissarionoviča, prezime je moralo biti promijenjeno u Burdonsky.

Promjena se objašnjava razotkrivanjem kulta ličnosti velikog vođe na 20. kongresu Komunističke partije. Od tog trenutka počinje progon Staljinovih rođaka. Na udaru se našao i otac buduće režiserke.

Vasilij Staljin

Zdravlje oca Aleksandra Burdonskog toliko se pogoršalo u zatvoru da mu je hitno bilo potrebno liječenje. Nikita Hruščov odlučuje da prijevremeno pusti Vasilija na slobodu, ali zauzvrat zahtijeva poštovanje brojnih uslova:

1. Prestanite da pričate o smrti svog oca, okrivljujući aktuelne političare za njegovu smrt.
2. Nemojte voditi divlji način života.

Stisnuvši zube, Vasilij pristaje na zahtjeve Nikite Sergejeviča. Određuje mu se penzija, vraća mu se titula i daje mu trosoban stan. Ali sreća Vasilija Staljina ne traje dugo: u pijanom stanju, on najavljuje ubistvo svog oca od strane Hruščova i krivi ceo svet za svoje nesreće. Vraćaju ga u zatvor, a zatim šalju u zatvoreni grad Kazanj.

Na osnovu njegove biografije snimljena je serija "Sin oca naroda", koja odražava Vasilijev život sa prvom suprugom i odnos sa rođenim sinom Aleksandrom.

Očevi i sinovi

Aleksandar Burdonski, sin Vasilija Staljina, odveden je od majke rano djetinjstvo. Bilo joj je zabranjeno da posjećuje svoje dijete, pa je odgoj u potpunosti pao na pleća njenog oca. Konstantno opijanje i razuzdani način života spriječili su Vasilija da pravilno odgaja sina.

Kako je sam naveo, o njemu su se brinule maćehe i guvernante. Vrijedi napomenuti da se, uprkos svim nedaćama sudbine i privremenom odsustvu majke, Aleksandar pokazao kao dobra osoba i voljeni muž. Otac mu je pripremio vojnu karijeru, ali je on više volio da se bavi pozorištem i kinom.

Smrt vođe i njegova uloga u životu Aleksandra Burdonskog

Deda, Josif Staljin, nikada nije bio zainteresovan za sudbinu sopstvenog unuka. Aleksandar ga nikada nije video uživo. Ali imao je priliku vidjeti svog djeda na sahrani. Kako je kasnije primetio, Staljinova smrt nije uticala na njegovo emocionalno stanje.

Aleksandra nije zanimala politika, njegova interesovanja su uključivala samo pozorište. Često je dobijao ponude da postavi predstavu o svom dedi, ali je uvek odbijao. Nikada nije reklamirao svoju vezu sa vođom.

Prema njegovim riječima, njegov djed je bio previše lud, ali nesumnjivo briljantan političar. U mladosti se Aleksandar odnosio prema Josifu Vissarionoviču s nekim prezirom. Sazrevši, mogao sam da ocenim ulogu mog dede u istoriji kao više pozitivnu nego negativnu.

Glumčevo djetinjstvo i mladost protekli su u teškim moralnim uslovima. Zahvaljujući svojoj hrabrosti i posebnom karakteru, dječak se nije izgubio u slavi koja ga je zadesila. I u budućnosti svoju vezu nije koristio da bi se hvalio svojim slavnim djedom. U Bourdonskyjevom umu, on je ostao nedostižna figura.

Gdje si studirao

Kako je njegov otac želeo, Aleksandar je počeo da studira u školi Kalinjin Suvorov. Po završetku 7. razreda upisao je pozorišnu i tehničku školu. Aktivno učestvovao u životu obrazovne ustanove i Dom pionira.

Godine 1958. završio je fakultet i počeo da radi kao rekviziter u pozorištima u glavnom gradu SSSR-a. Početkom 1966. godine studirao je na GITIS-u u režija.

Godine 1971. Burdonski završava studije i dobija poziv da igra u Šekspirovom komadu. Već 1972. režiser Andrej Popov mu je ponudio da ostane u CTSA i nastavi svoju glumačku karijeru. Lako je pretpostaviti da se Aleksandar slaže.

Lični život glumca

Burdonski je oženio svoju koleginicu i koleginicu Daliju Tumalyavichutu. Radila je kao glavni reditelj u Pozorištu mladih, umrla prije muža. U braku nije bilo djece, a udovac Aleksandar Vasiljevič Burdonski ostao je potpuno sam. Vrijedi mu odati dužno - nikada nije koristio svoj "poseban" položaj, smatrajući se običnom osobom.

Smrt

U 76. godini umro je Aleksandar Burdonski. Vijest o smrti reditelja i glumca nije izazvala burne rasprave u društvu, što je i prirodno, jer je vodio skroman način života. Zbog srčanih problema 24. maja prošle godine glumac je preminuo u moskovskoj bolnici.

Još jedan potomak je preminuo Joseph Staljin- njegov unuk Alexander Burdonsky, direktor Pozorišta ruske vojske, Nacionalni umjetnik Rusija.

Burdonsky je imao 75 godina. Informacija o njegovoj smrti Federalna novinska agencija potvrđeno je u pres-službi Centralnog akademskog pozorišta ruske vojske.

Iz nezvaničnih izvora se znalo da je Bourdonsky bolovao od srčane bolesti, ali u skoro pozorišnom okruženju, dopisniku FAN-a je rečeno da je reditelj za samo nekoliko mjeseci "izgorio" od raka.

Sin Vasilija Staljina

Aleksandar Burdonski - najstariji sin najmlađeg sina Josifa Staljina - Vasilij Staljin od prvog braka do Galina Burdonskaya- kćerka inženjera u garaži Kremlja (prema drugim izvorima - čekista), pra-praunuka zarobljenog Napoleonovog oficira.

Aleksandar Burdonski je rođen 14. oktobra 1941. u Kujbiševu, pričao je strašne stvari o tragičnoj sudbini svog oca Vasilija Staljina i o svom detinjstvu kako u intervjuu, tako iu knjizi „Oko Staljina“. Međutim, prema Burdonskom, on je samog Staljina vidio samo izdaleka - na podijumu, i jednom svojim očima - na sahrani u martu 1953.

U jednom od intervjua, Burdonski je rekao da Staljin nije došao na vjenčanje Vasilija i Burdonske i općenito nije odobravao izbor svog sina. Galina, žena koja je direktna i zna kako da stvori neprijatelje, nije odmah imala odnos sa osobom koja je vrlo bliska Vasiliju Staljinu - šefu sigurnosti Nikolaj Vlasik. Prema rečima Aleksandra Burdonskog, Vlasik se „razveo“ od svojih roditelja. Prema drugoj verziji, Galina je otišla sama, ne mogavši ​​izdržati opijanje, pohod i nevjeru svog supruga. Djeca joj nisu data.

Tada su se Aleksandar Burdonski i njegova sestra našli na milosti svoje maćehe, Ekaterina Timoshenko, ćerka maršala Semyon Timoshenko. Maćeha se, prema Burdonskom, okrutno rugala njemu i njegovoj sestri, izgladnjivala ga, zatvarala u mračnu sobu i tukla.

Druga maćeha Burdonskeine djece bila je prvakinja SSSR-a u plivanju Kapitolina Vasilyeva. S njom su djeca konačno odahnula i ubrzo im je dozvoljeno da žive sa majkom.

Aleksandar Burdonski je namerno uzeo prezime svoje majke, mnogi njeni rođaci su stradali u Gulagu. A evo kako je Burdonski govorio o Josifu Staljinu 2007. u intervjuu za Gordon Boulevard: „Djed je bio tiranin. Neka mu neko zaista želi pričvrstiti anđeoska krila - neće ostati na njemu. Kakvu dobrotu bih mogao imati prema njemu? Na čemu biti zahvalan? Za osakaćeno djetinjstvo? Ne bih ovo poželeo nikome... Biti Staljinov unuk težak je krst.” Burdonski je, inače, kategorički odbijao da igra Staljina u filmovima, uprkos čestim pozivima.

Pozorišni čovek

Nakon Suvorovske škole, Bourdonsky je uspio "izbjeći" vojnu karijeru - diplomirao je na odsjeku za režiju GITIS-a i postao pravi "čovjek pozorišta", posvetivši cijeli svoj život ovom pozivu.

Nakon studija glume Oleg Efremov u pozorištu Sovremennik, Burdonski je igrao Šekspirovog Romea u pozorištu na Maloj Bronnoj kod Anatolij Efros a zatim po pozivu Maria Knebel došao kao reditelj u Centralno pozorište Sovjetske armije i tako ostao do kraja života.

Kako je Burdonski rekao u jednom intervjuu, njegovu pozorišnu temu odredila je tragična sudbina njegove majke - uglavnom je postavljao predstave o teškoj ženskoj sudbini.

Staljinovi potomci

Josif Staljin je imao dosta potomaka. Nećaka Aleksandra Burdonskog Anastasija Stalina (rođena 1974.) i njena ćerka Galina Fadejeva (rođena 1992.) žive preko Vasilija Staljina i njegove prve žene.

Poslednji Staljinovi potomci, o kojima su mnogo pričali, - Evgeny Dzhugashvili(prema njegovoj verziji, on je potomak Staljinovog najstarijeg sina - Yakova Dzhugashvili, međutim, mnogi su ga smatrali prevarantom) umro je prošle godine. Jevgenij Džugašvili napisao je knjigu „Moj deda Staljin. On je svetac! i pokušao da tuži one koji su tvrdili suprotno.

Iz ove linije, prema otvorenim izvorima, živi su:

Džugašvili Visarion Jevgenijevič (rođen 1965.) - Staljinov praunuk, graditelj, živi u SAD;
Džugašvili Josif Visarionovič (rođen 1995.) - pra-praunuk Staljinov, muzičar;
Džugašvili Jakov Jevgenijevič (rođen 1972.) - Staljinov praunuk.
Selim je Staljinov praunuk; umjetnik, živi u Rjazanju;
Vasilij Visarionovič Džugašvili je Staljinov pra-praunuk.

Na liniji Staljinove ćerke, Svetlane Alilujeve, živi su:

Alilujev Ilja Josifović (rođen 1965.) - Staljinov praunuk;
Ždanova, Ekaterina Yurievna (rođena 1950) - Staljinova unuka, živi u Rusiji;
Chris Evans (rođen 1973.) je Staljinova unuka, kćerka Svetlane Alilujeve.
Koževa Ana Vsevolodovna (rođena 1982) je Staljinova praunuka.

Za većinu, Aleksandar Vasiljevič je prije svega bio Staljinov unuk. I, treba napomenuti, s velikim dostojanstvom je nosio teret svog srodstva. Roditelji se ne biraju. Iako mu status unuka generalisimusa nije donio nikakve koristi.

Upoznali smo se prije tri godine kada sam radio na knjizi o Staljinovim ženama. Odlučio sam da bez upoznavanja unuka svog glavnog junaka neću moći predati rukopis, bio bi i nepošten i neprofesionalan.

Burdonski nije odmah pristao na sastanak. Ali na kraju je sve ispalo, srećom imali smo nekoliko zajedničkih prijatelja koji su rekli dobru riječ za mene.

Razgovarali smo u sali za probe Vojnog pozorišta, ovo mesto je izabrao sam Aleksandar Vasiljevič. Kada sam stigao, Burdonski nije bio tamo; glumica Ljudmila Čursina je bila u sali. Iz nekog razloga se sećam da je u njenim rukama bila kutija sa prženi krompir, a jedna od prvih lepotica našeg bioskopa sa osmehom je primetila da je sebi odabrala tako čudan ručak, ali ponekad sebi dopušta slične, iako nimalo zdrave za svoju figuru, poslastice.

A onda je Burdonski ušao u salu, poljubili su Chursinu, pozdravili se i ostali smo sami.

Arhiv Igora Obolenskog

U početku razgovor nije išao dobro. Mislim da je moj sagovornik očekivao uobičajena pitanja o svom dedi, na koja je već odgovorio stotinama, ako ne i više puta. I zato sam, da bih ga nekako pozicionirao, počeo sam da pričam - o Gruziji, o Tbilisiju, odakle sam upravo doleteo. I postepeno se Burdonski „odledio“. I počela je prava predstava - počeo je da priča.

O tome kako je ušla u pozorište i legendarna Marija Knebel, koja je sjedila u prijemnoj komisiji, čiji je brat bio represiran, mislila je da će to sada iznijeti na unuka vođe. Ali onda je slušala pjesme koje je izvodio podnosilac predstavke i ostala joj je samo jedna želja - da priđe i pogladi ga po glavi.

O tome kako mu, kao djetetu, njegov otac, general Vasilij Staljin, nije dozvoljavao da komunicira sa svojom majkom. Ali on nije poslušao i tajno se sastao s njom u blizini škole u kojoj je učio. Otac je odmah saznao za to i pretukao dječaka. Proći će godine, a Aleksandar Vasiljevič će uzeti majčino prezime.

Činjenica da će njegova sestra Nadia živjeti pod pseudonimom svog djeda, koji je postao prezime njenog oca. Kada doktori dođu kod Nadežde Staline i pitaju njene rođake da li je Nadežda Vasiljevna u srodstvu sa "vođom naroda", biće veoma iznenađeni odgovorom - stan Staljinove unuke bio je previše skroman.

O tome kako je, već postao režiser, došao na turneju u Italiju i začudio se kada je vidio da je dvorište hotela ispunjeno gomilom stranaca. Na pitanje o razlozima za takvu pomutnju, Burdonski je dobio odgovor: "Šta hoćeš, za njih si unuk Cezara."

Kad je na prozoru već pao mrak i kada smo morali da upalimo svetlo - bio je to treći sat pravog monologa moje sagovornice - nisam mogao da odolim oduševljenju: "Kako divno kažete! Ovo je prava predstava!"

© foto: Sputnjik / Galina Kmit

Aleksandar Vasiljevič je to uzeo zdravo za gotovo: "Hvala, rekli su mi." A onda je ispričao priču o svom odbijanju prave predstave o Staljinu i njegovoj porodici, s kojima mu je ponuđeno da putuje po Americi. Radilo se o velikom novcu, ali on nije pristao.

„Iz nekog razloga niko nije pomislio da bih posle par nastupa mogao jednostavno da umrem od slomljenog srca, jer bih svaki put morao ponovo da proživljavam celu dramu svog oca i naše porodice.

Burdonski je otišao ne ostavivši za sobom knjigu uspomena. Iako je bilo dosta prijedloga za memoare.

Ipak, ostaje nešto važnije od same knjige – osjećaj iskrenog poštovanja i zahvalnosti za primjer: možete živjeti svoj život na ovaj način.

Prije 45 godina - 19. marta 1962. - umro je najmlađi sin "Oca naroda" Vasilija Staljina
Aleksandar Burdonski je sreo svog dedu jedini put - na sahrani. A prije toga sam ga, kao i druge pionire, viđao samo na demonstracijama: na Dan pobjede i na godišnjicu oktobra.

Neki istoričari Vasilija nazivaju miljenikom vođe. Drugi tvrde da je Joseph Vissarionovich obožavao svoju kćer Svetlanu, "gospodaricu Setanku", i prezirao Vasilija. Kažu da je Staljin uvijek na stolu imao flašu gruzijskog vina i da je zadirkivao svoju ženu Nadeždu Alilujevu tako što je sipao čašu za jednogodišnjeg dječaka. Tako je Vasino tragično pijanstvo počelo u kolevci. Sa 20 godina Vasilij je postao pukovnik (direktno od majora), sa 24 - general-major, sa 29 - general-potpukovnik. Do 1952. komandovao je vazduhoplovstvom Moskovskog vojnog okruga. U aprilu 1953. - 28 dana nakon Staljinove smrti - uhapšen je "zbog antisovjetske agitacije i propagande, kao i zloupotrebe službenog položaja". Kazna je osam godina zatvora. Mjesec dana nakon puštanja na slobodu, dok je vozio pijan, doživio je nesreću i deportovan je u Kazanj, gdje je preminuo od trovanja alkoholom. Međutim, postojalo je nekoliko verzija ove smrti. Vojni istoričar Andrej Suhomlinov u svojoj knjizi „Vasilije Staljin - sin vođe“ piše da je Vasilij izvršio samoubistvo. Sergo Berija u knjizi “Moj otac, Lavrentij Berija” kaže da je Staljin mlađi ubijen nožem u pijanoj tuči. A Vasilijeva sestra Svetlana Alilujeva je sigurna da je on umešan u tragediju posljednja supruga- Maria Nuzberg, koja je navodno služila u KGB-u. Ali postoji dokument koji potvrđuje činjenicu prirodne smrti od akutnog zatajenja srca zbog intoksikacije alkoholom. IN Prošle godineživota, vođin najmlađi sin je svaki dan pio litar votke i litar vina... Posle smrti Vasilija Josifoviča ostalo je sedmoro dece: četvoro njegove i troje usvojenih. Danas je među sopstvenom decom živ samo 65-godišnji Aleksandar Burdonski, sin Vasilija Staljina od njegove prve žene Galine Burdonske. On je reditelj, Narodni umetnik Rusije, živi u Moskvi i na čelu je Centralnog akademskog pozorišta ruske vojske. Aleksandar Burdonski je sreo svog dedu jedini put - na sahrani. A prije toga sam ga, kao i druge pionire, viđao samo na demonstracijama: na Dan pobjede i na godišnjicu oktobra. Uvijek zauzeti šef države nije izrazio želju da bliže komunicira sa svojim unukom. A unuk nije bio previše oduševljen. Sa 13 godina je iz principa uzeo majčino prezime (mnogi rođaci Galine Burdonske umrli su u Staljinovim logorima). Nakon što se nakratko vratila iz emigracije u domovinu, Svetlana Alilujeva je bila zapanjena kakvim se vrtoglavim usponom nekada „tihi, plašljivi dečak koji je živeo u U poslednje vreme sa jako pijanom majkom i sestrom koja je počela da pije"... ...Aleksandar Vasiljevič govori štedljivo, praktično ne daje intervjue o porodičnim temama, a oči skriva iza naočara sa tamnim staklima.

"MAĆEHA JE ODLAZNO TRETOVALA SA NAS. ZABORAVLJALA DA NAS HRANI TRI-ČETIRI DANA, MOJOJ SESTRI SU OTPUSTILI BUBREGE"

- Da li je tačno da je vaš otac - "čovek lude hrabrosti" - odveo vašu majku od slavnog bivšeg hokejaša Vladimira Menšikova?

Da, tada su imali 19 godina. Kada je moj otac čuvao moju majku, bio je kao Paratov iz „Miraza“. Koliko su vredeli njegovi letovi malim avionom iznad stanice metroa Kirovskaja, u blizini koje je ona živela... Znao je da se pokaže! 1940. godine roditelji su se venčali.

Moja majka je bila vesela i voljela je crvenu boju. Čak Vjenčanica pocrveneo sam. Ispostavilo se da je ovo loš predznak...

U knjizi "Oko Staljina" piše da vaš deda nije došao na ovo venčanje. U pismu svom sinu, oštro je napisao: "Ako si se oženio, dođavola s tobom. Žao mi je što se udala za takvu budalu." Ali vaši roditelji su izgledali kao idealan par, čak su bili toliko slični izgledom da su ih zamijenili za brata i sestru...

Čini mi se da ga je moja majka voljela do kraja svojih dana, ali morali su se rastati... Jednostavno je bila rijetka osoba - nije mogla da se pretvara da je neko i nikada nije lagala (možda je to bio njen problem).. .

Prema zvaničnoj verziji, Galina Aleksandrovna je otišla, nesposobna da izdrži stalno piće, napade i izdaju. Na primjer, prolazna veza između Vasilija Staljina i supruge poznatog snimatelja Romana Carmen Nine...

Između ostalog, moja majka nije znala da sklapa prijateljstva u ovom krugu. Šef obezbeđenja Nikolaj Vlasik (koji je odgajao Vasilija nakon smrti njegove majke 1932. - Auto.), vječiti intrigant, pokušao je da je iskoristi: "Galočka, moraš mi reći o čemu pričaju Vasjini prijatelji." Njegova majka je majka! Prosiktao je: "Platit ćeš za ovo."

Sasvim je moguće da je razvod od mog oca bio cijena koju treba platiti. Kako bi vođin sin uzeo ženu iz svog kruga, Vlasik je izvrnuo intrigu i ubacio mu Katju Timošenko, kćer maršala Semjona Konstantinoviča Timošenka.

Da li je istina da vas je maćeha, koja je odrasla u sirotištu nakon što je njena majka pobjegla od muža, uvrijedila, umalo izgladnjivala?

Ekaterina Semjonovna bila je moćna i okrutna žena. Mi, tuđa djeca, očigledno smo je iznervirali. Možda je taj period života bio najteži. Nedostajala nam je ne samo toplina, već i osnovna briga. Zaboravili su da nas nahrane tri-četiri dana, neki su bili zaključani u sobi. Naša maćeha se užasno ponašala prema nama. Sestra Nadia je pretučena na najokrutniji način- Odbijeni su joj bubrezi.

Prije odlaska u Njemačku, naša porodica je zimi živjela na selu. Sjećam se kako smo se mi, mala djeca, noću u mraku uvlačili u podrum, punili cveklu i šargarepu u pantalone, četkali neoprano povrće zubima i grizli ga. Samo scena iz horor filma. Kuvarica Isaevna se odlično zabavila kada nam je donela nešto....

Catherinin život s ocem pun je skandala. Mislim da je nije volio. Najvjerovatnije nije bilo posebnih osjećaja s obje strane. Veoma proračunata, ona je, kao i svi u svom životu, jednostavno proračunala ovaj brak. Moramo znati šta je pokušavala postići. Ako postoji prosperitet, onda se može reći da je cilj postignut. Catherine je donijela ogromnu količinu smeća iz Njemačke. Sve je to bilo pohranjeno u šupi na našoj vikendici, gdje smo Nađa i ja umirali od gladi... A kada je moj otac 1949. godine poslao moju maćehu, trebalo joj je nekoliko automobila da odnese trofejnu robu. Nađa i ja smo čule buku u dvorištu i pojurile do prozora. Vidimo: Studebakeri dolaze u lancu...

Iz dosijea Gordon Bulevara.

Jekaterina Timošenko je živela sa Vasilijem Staljinom u zakonitom braku, iako njegov razvod od Galine Burdonskaje nije formalizovan. I ova se porodica raspala zbog Vasilijevih izdaja i pijanstva. Pijan je pojurio u borbu. Catherine je prvi put napustila muža zbog njegove nove afere. A kada je Vasilij Staljin, komandant Ratnog vazduhoplovstva Moskovskog okruga, izveo lošu vazdušnu paradu, otac ga je uklonio sa položaja i naterao ga da se sastane sa svojom ženom. Barem na događajima žalosti u vezi sa smrću vođe, Vasilij i Katarina su bili u blizini.

Zajedno su imali dvoje djece - kćer Svetlana se pojavila 1947., a sin Vasilij se pojavio 1949. godine. Svetlana Vasiljevna, koja je rođena bolesna, umrla je u 43. godini; Vasilij Vasiljevič - studirao je na Univerzitetu u Tbilisiju na Pravnom fakultetu - postao je narkoman i umro je u 21. godini od predoziranja heroinom.

Ekaterina Timošenko umrla je 1988. Sahranjena je u istom grobu sa sinom na Novodevičjem groblju.

„OTAC je bio očajan PILOT, UKLJUČIO SE U BITKU ZA STALJINGRAD I ZAUZIMANJE BERLINA

- Ako se ne varam, vaša druga maćeha bila je šampionka SSSR-a u plivanju Kapitolina Vasiljeva.

Da. Sa zahvalnošću se sećam Kapitoline Georgijevne - ona je bila jedina u to vreme koja je ljudski pokušala da pomogne mom ocu.

Iz zatvora joj je pisao: "Bio sam jako zaljubljen. I to nije slučajno, jer su svi moji najbolji dani - porodični dani - bili sa vama, Vasiljevima"...

Po prirodi je otac bio ljubazna osoba. Voleo je da petlja i izvodi vodovod kod kuće. Oni koji su ga dobro poznavali govorili su o njemu kao o “zlatnim rukama”. Bio je odličan pilot, hrabar i očajan. Učestvovao u bici za Staljingrad i zauzimanju Berlina.

Iako oca volim manje od majke: ne mogu mu oprostiti što je odveo moju sestru i mene da živimo kod maćeha. Moj tata se prezivao Staljin, ali sam ga promijenio. Inače, sve zanima da li mi je ostavio u nasleđe sklonost alkoholizmu. Ali vidite, nisam se napio i sjedim ispred vas...

Čitao sam da je Vasilij Staljin došao iz Lefortova ne kod Kapitoline Vasiljeve, već kod vaše majke. Ali ona ga nije prihvatila - već je imala svoj život.

Mama je rekla: „Bolje je biti u tigrovom kavezu nego biti sa ocem makar jedan dan, makar sat.” I pored svih simpatija prema njemu... Sjetila se kako je odvojena od nas jurila u potrazi za izlazom i naletjela na zid. Pokušao sam da se zaposlim, ali čim je kadrovska služba videla pasoš sa pečatom o registraciji braka sa Vasilijem Staljinom, odbili su pod bilo kojim izgovorom. Nakon Staljinove smrti, moja majka je poslala pismo Beriji tražeći od nje da vrati djecu. Hvala Bogu, nije stigao da pronađe adresata - Berija je uhapšen. Inače se moglo loše završiti. Pisala je Vorošilovu i tek nakon toga smo vraćeni.

Onda smo se nastanili - moja majka i ja, sestra Nadežda smo već imali svoju porodicu ( Nadežda Burdonskaja je 15 godina živela sa Aleksandrom Fadejevim mlađim, prirodnim sinom glumice Angeline Stepanove i usvojenim sinom sovjetskog klasičnog pisca. Fadeev Jr., koji je bolovao od alkoholizma i nekoliko puta pokušao da izvrši samoubistvo, bio je oženjen Ljudmilom Gurčenko prije Nadežde. -Auto.).

Ponekad me ljudi pitaju: zašto volim da postavljam predstave o teškim životima žena? Zbog moje majke...

U maju prošle godine premijerno ste prikazali "Kraljičin dvoboj sa smrću" - svoju interpretaciju drame Johna Murrella "Smijeh jastoga", posvećene velikoj glumici Sari Bernhardt...

Ova predstava me prati dugo vremena. Prije više od 20 godina, Elina Bystritskaya mi je to donijela: stvarno je željela igrati Saru Bernhardt. Već sam odlučio da postavim predstavu sa njom i Vladimirom Zeldinom na našoj sceni, ali pozorište nije htelo da Bystritskaja „turneje“, a predstava je otišla iz mojih ruku.

Sarah Bernhardt je živjela dug zivot. Balzac i Zola su joj se divili, Rostand i Wilde pisali su joj drame. Žan Kokto je rekla da joj ne treba pozorište, može da organizuje pozorište bilo gde... Kao pozorišnu osobu, ne mogu a da me ne oduševi najlegendarnija glumica u istoriji svetskog teatra, kojoj nije bilo premca. Ali, naravno, bila je zabrinuta i zbog ljudskog fenomena. Na kraju života, već sa amputiranom nogom, igrala je scenu smrti Marguerite Gautier ne ustajući iz kreveta. Šokirala me je ta žeđ za životom, ta nezadrživa ljubav prema životu.

Iz dosijea Gordon Bulevara.

Galina Burdonskaya, teško pijanica, dobila je dijagnozu pušačkih vena 1977. godine i amputirana joj je noga. Živjela je kao invalid još 13 godina i umrla u hodniku bolnice Sklifosovski 1990. godine.

"NISMO DOBILI JASAN ODGOVOR O RAZLOZIMA OČEVE SMRTI (SA 41 GODINE!)"

- Staljinov usvojeni sin Artem Sergejev prisjetio se da mu je, kada je vidio vašeg oca kako si sipa još jednu porciju alkohola, rekao: "Vasja, dosta je." Odgovorio je: "Imam samo dvije opcije: metak ili staklo. Na kraju krajeva, ja sam živ dok je moj otac živ. I čim zatvori oči, Berija će me sutradan rastrgati na komade, a Hruščov i Malenkov će mu pomoći, a Bulganjin će tamo." isto. Neće tolerisati takvog svedoka. Znate li kako je živeti pod sekirom? Pa se udaljavam od ovih misli."

Posjetio sam oca iu zatvoru Vladimir iu Lefortovu. Vidio sam čovjeka satjeranog u ćošak koji nije mogao da se izbori za sebe i opravda. I njegov razgovor je uglavnom bio, naravno, o tome kako se osloboditi. Shvatio je da ni ja ni moja sestra tu ne možemo pomoći (umrla je prije osam godina). Mučio ga je osjećaj nepravde zbog onoga što mu je učinjeno.

Iz dosijea Gordon Bulevara .

Vasilij je od djetinjstva volio životinje. Doveo je ranjenog konja iz Njemačke i izašao, držeći pse lutalice. Imao je hrčka, zeca. Jednom na dači, Artem Sergejev ga je video kako sedi pored strašnog psa, mazi ga, ljubi mu nos, dajući mu nešto da jede sa tanjira: „Ovaj neće prevariti, neće se promeniti.”...

U Tušinu je 27. jula 1952. godine održana parada posvećena Danu ratnog vazduhoplovstva. Suprotno preovlađujućem mitu da se avion srušio zbog Vasilija, on se sjajno nosio sa organizacijom. Nakon gledanja parade, Politbiro je u punom sastavu otišao u Kuncevo, u daču Josifa Staljina. Vođa je naredio da i njegov sin bude na banketu... Vasilija su našli pijanog u Zubalovu. Kapitolina Vasiljeva se priseća: "Vasja je otišao kod oca. Ušao je, a ceo Politbiro je sedeo za stolom. Ljuljao se na jednu, pa na drugu stranu. Otac mu je rekao: "Ti si pijan, izlazi. !“ A on: „Ne, oče, nisam pijan.“ Staljin se namrštio: „Ne, ti si pijan!“ Nakon toga Vasilij je smijenjen sa dužnosti...“

Kod kovčega je gorko plakao i tvrdoglavo insistirao da mu je otac otrovan. Nisam bio svoj, osjećao sam da se nevolja približava. Strpljenje "ujka Lavrentija", "ujka Jegora" (Malenkova) i "ujka Nikite", koji su poznavali Vasilija od detinjstva, vrlo brzo je nestalo. 53 dana nakon očeve smrti, 27. aprila 1953. godine, Vasilij Staljin je uhapšen.

Pisac Voitehov je u svom svedočenju napisao: „U zimu, krajem 1949. godine, kada sam stigao u stan svoje bivše žene, glumice Ljudmile Celikovske, zatekao sam je u neredu. Rekla je da ju je Vasilij Staljin upravo posetio i pokušao da je natera na suživot.Otišao sam do njegovog stana gde je pio u društvu pilota.Vasilije je kleknuo,nazvao se mangom i mangom i izjavio da živi sa mojom ženom.1951.godine imao sam finansijskih poteškoća , a on mi je dao posao u štabu "Bio sam pomoćnik. Nisam radio nikakve poslove, ali primao platu kao atletičar Ratnog vazduhoplovstva."

Dokumenti su ukazivali da u zatvor nije odveden Vasilij Josifović Staljin, već Vasilij Pavlovič Vasiljev (sin vođe ne bi trebao biti u zatvoru).

Godine 1958, kada se zdravlje Vasilija Staljina naglo pogoršalo, kako je izvijestio šef KGB-a Šelepin, sin vođe je ponovo prebačen u pritvorski centar Lefortovo u glavnom gradu, a jednom je odveden na nekoliko minuta u Hruščov. Šelepin se prisjetio kako je Vasilij tada pao na koljena u kancelariji Nikite Sergejeviča i počeo moliti za njegovo oslobađanje. Hruščov je bio veoma dirnut, nazvao ga je "dragi Vasenka" i upitao: "Šta su ti uradili?" Prolio je suze, a onda zadržao Vasilija u Lefortovu još cijelu godinu...

- Kažu da vam je taksista koji je čuo poruku na Glasu Amerike rekao o smrti Vasilija Josifoviča...

Tada smo treća žena oca Kapitolina Vasiljeva, ja i sestra Nadja odletjeli u Kazanj. Videli smo ga već ispod čaršava - mrtvog. Capitolina je podigao čaršav - dobro se sjećam da je imao šavove. Mora da je bilo otvoreno. Iako nema jasnog odgovora o razlozima njegove smrti – u 41. godini! - tada nam niko nije dao...

Ali Vasiljeva piše da nije videla nikakve šavove na otvoru, da je kovčeg stajao na dve stolice. Bez cveća, u bednoj sobi. A da je njen bivši muž sahranjen kao beskućnik, bilo je malo ljudi. Prema drugim izvorima, nekoliko spomenika je čak palo na groblje zbog gomile ljudi...

Ljudi su hodali prilično dugo. Nekoliko ljudi je, dok su prolazili, povuklo bokove svojih kaputa, ispod kojih su bile vojne uniforme i medalje. Očigledno, tako su se piloti dogovorili za oproštaj - drugačije nije bilo moguće.

Sjećam se da je moja sestra, koja je tada imala, mislim, 17 godina, sa ove sahrane došla potpuno sijeda. Bio je to šok...

Iz dosijea Gordon Bulevara.

Kapitolina Vasiljeva se priseća: "Planirala sam da dođem u Kazanj za Vasilijev rođendan. Mislila sam da ostanem u hotelu i da donesem nešto ukusno. I odjednom sam dobila poziv: dođite da sahranite Vasilija Josifoviča Staljina...

Došao sam sa Sašom i Nađom. Nuzberg je pitao kako je umro. Kaže da su Gruzini stigli i doneli bure vina. Bilo je, kažu, loše - dali su injekciju, pa drugu. Uvijalo se i uvijalo... Ali to se dešava kada se krv zgrušava. Toksikoza se ne ispravlja injekcijama, već pranjem želuca. Čovjek je ležao i patio 12 sati - nisu čak ni zvali hitnu pomoć. Pitam zašto je ovo? Nuzberg kaže da mu je sama doktorka dala injekciju.

Krišom sam pogledao po kuhinji, pogledao ispod stolova, u kantu za smeće - nisam našao nijednu ampulu. Pitala je da li je bila obdukcija i šta je ona pokazala. Da, kaže, bilo je. Otrovan od vina. Onda sam rekao Saši da pridrži vrata - odlučio sam da sam proverim da li je bilo otvora. Prišla je kovčegu. Vasilij je bio u tunici, natečen. Počeo sam da otkopčavam dugmad, a ruke su mi se tresle...

Nema tragova autopsije. Odjednom su se vrata otvorila i uletele su dve krigle koje su me pratile čim smo stigli u Kazan. Bacili su Sašu, Nađu su skoro oborili s nogu, a ja sam poletela... A pripadnici obezbeđenja su vikali: "Ne smete! Nemate pravo!"

Prije pet godina pepeo Vasilija Staljina ponovo je sahranjen u Moskvi, o čemu ste skoro pročitali u novinama. Ali zašto na groblju Troyekurovskoye, ako su njegova majka, baka i djed, tetka i ujak sahranjeni u Novodevičiju? Da li je to odlučila vaša polusestra Tatjana, koja to pokušava već 40 godina, i napisala Kremlju?

Da vas podsjetim da Tatjana Džugašvili nema nikakve veze sa najmlađim sinom Josifa Staljina. Ovo je ćerka Marije Nuzberg, koja je uzela prezime Džugašvili.

Ponovna sahrana je dogovorena kako bi se na neki način pridružila ovoj porodici - svojevrsnoj piratstvu karakterističnom za naše vrijeme.

"ZA ČEMU DA ZAHVALIM SVOM DEDU? ZA SVOJE KRASNO DETINJSTVO?"

- Ti i tvoj rođak Evgenij Džugašvili ste fantastični različiti ljudi. Govorite tihim glasom i ljubavnom poezijom, on je glasan vojnik, kaje se za dobrim starim vremenima i pita se zašto vam pepeo ovog Klaasa ne kuca u srce...

Ne volim fanatike, a Jevgenij je fanatik koji živi u Staljinovo ime. Ne vidim kako neko obožava vođu i negira zločine koje je počinio.

Prije godinu dana, još jedan vaš rođak sa Eugeneove strane, 33-godišnji umjetnik Jakov Džugašvili, obratio se ruskom predsjedniku Vladimiru Putinu sa zahtjevom da istraži okolnosti smrti njegovog pradjeda Josifa Staljina. Vaš rođak u svom pismu tvrdi da je Staljin umro nasilnom smrću i to je „omogućilo Hruščovu da dođe na vlast, zamišljajući sebe kao državnika, čije se takozvane aktivnosti ispostavilo samo kao izdaja državnih interesa“. Uvjeren da se u martu 1953. dogodio državni udar, Jakov Džugašvili traži od Vladimira Putina da „odredi stepen odgovornosti svih osoba koje su učestvovale u puču“.

Ne podržavam ovu ideju. Čini mi se da se takve stvari mogu raditi samo od toga da se ništa ne radi... Šta je bilo, dogodilo se. Ljudi su već preminuli, zašto spominjati prošlost?

Prema legendi, Staljin je odbio da zamijeni svog najstarijeg sina Jakova za feldmaršala Paulusa, rekavši: "Ne mijenjam vojnika za feldmaršala." Relativno nedavno, Pentagon je predao Staljinovoj unuci, Galini Jakovlevni Džugašvili, materijale o smrti njenog oca u fašističkom zarobljeništvu...

Nikad nije kasno za plemeniti korak. Lagao bih kada bih rekao da sam se naježio ili da me je duša zaboljela kada su ti dokumenti predani. Sve ovo je stvar daleke prošlosti. A to je prvenstveno važno za Jašinu kćer Galinu, jer ona živi u sećanju na svog oca, koji ju je mnogo voleo.

Važno je tome stati na kraj, jer što više vremena prolazi nakon svih događaja vezanih za porodicu Staljin, to je teže doći do istine...

Da li je tačno da je Staljin bio sin Nikolaja Prževalskog? Poznati putnik je navodno boravio u Goriju u kući u kojoj je Džugašvilijeva majka, Ekaterina Geladze, radila kao sobarica. Ove glasine su bile podstaknute neverovatnom sličnošću između Prževalskog i Staljina...

Mislim da to nije istina. Tačnije, stvar je drugačija. Staljin je bio oduševljen učenjem religioznog mistika Gurđijeva, i ono sugeriše da osoba treba da sakrije svoje pravo porijeklo, pa čak i svoj datum rođenja obavija određenim velom. Legenda o Prževalskom, naravno, bila je mlin za ovaj mlin. A to što su po izgledu slični, molim, šuška se i da je Sadam Husein bio Staljinov sin...

Aleksandre Vasiljeviču, da li ste ikada čuli sugestije da ste svoj talenat kao režiser dobili od svog dede?

Da, ponekad su mi govorili: "Jasno je zašto je Burdonski režiser. Staljin je takođe bio režiser"... Moj deda je bio tiranin. Čak i ako neko zaista želi da mu pričvrsti anđeoska krila, neće ostati na njemu... Kada je Staljin umro, bilo me je strašno sramota što su svi okolo plakali, a ja nisam. Sjeo sam blizu kovčega i vidio gomilu ljudi koji jecaju. Bio sam prilično uplašen, čak i šokiran. Šta bih ja mogao imati dobrog za njega? Na čemu biti zahvalan? Za osakaćeno djetinjstvo koje sam imao? Ne želim ovo nikome... Biti Staljinov unuk je težak krst. Nikada ne bih igrao Staljina u filmu ni za kakav novac, iako su obećavali ogroman profit.

- Šta mislite o senzacionalnoj knjizi Radžinskog „Staljin“?

Radžinski je, očigledno, želeo da u meni kao režiseru pronađe neki drugi ključ za Staljinov lik. Došao je navodno da me sasluša, ali je pričao četiri sata. Sedeo sam i sa zadovoljstvom slušao njegov monolog. Ali on nije razumeo pravog Staljina, čini mi se...

Umjetnički direktor pozorišta Taganka Jurij Ljubimov rekao je da je Josif Vissarionovič jeo, a zatim obrisao ruke o uštirkani stolnjak - on je diktator, zašto bi se stidio? Ali vaša baka Nadežda Alilujeva je, kažu, bila veoma lepo vaspitana i skromna žena...

Jednom 50-ih godina, sestra moje bake Ana Sergejevna Alilujeva dala nam je škrinju u kojoj su se čuvale stvari Nadežde Sergejevne. Zapanjila me je skromnost njenih haljina. Stara jakna, isprepletena ispod ruke, iznošena suknja od tamne vune, a iznutra je sva zakrpana. A ovo je nosila mlada žena za koju se pričalo da voli lepu odeću...

P.S. Pored Aleksandra Burdonskog, postoji još šest Staljinovih unuka na drugoj liniji. Troje djece Jakova Džugašvilija i troje Lane Peters, kako se Svetlana Alilujeva preimenovala nakon odlaska u SAD.

Ako pronađete grešku u tekstu, označite je mišem i pritisnite Ctrl+Enter

Aleksandar Vasiljevič Burdonski(rođen 14. oktobra, Kuibyshev, RSFSR, SSSR) - sovjetski i ruski režiser Centralnog akademskog pozorišta ruske armije, narodni umetnik Rusije (), zaslužni umetnik RSFSR (1985).

Unuk predsjedavajućeg Vijeća ministara SSSR-a I. V. Staljina, najstariji sin general-pukovnika avijacije V. I. Staljina.

Biografija

Deset godina je predavao na GITIS-u zajedno sa Elinom Bystritskaya.

Udovac bez djece. Bio je oženjen svojom koleginicom Dalijom Tumalyavichute, koja je radila kao glavni direktor Pozorišta mladih.

Kreacija

Productions

Centralno akademsko pozorište ruske armije

• „Onaj koji dobije šamar“ Leonida Andrejeva
• “Dama s kamelijama” A. Dumas Sin
• “Snijegovi su pali” R. Fedeneva
• “Bašta” V. Arroa
• "Orfej se spušta u pakao" T. Williamsa
• "Vasa Železnova" Maksima Gorkog
• “Tvoja sestra i zarobljenica” L. Razumovskaya
• "Mandat" Nikolaja Erdmana
• "Dama diktira uslove" E. Alice i R. Reesea
• “Posljednji strastveni ljubavnik” N. Simona
• "Britanique" J. Racinea
• "Drveće umire stojeći" Alehandra Casone
• “Duet za solistu” T. Kempinskog
• "Broadway Charades" M. Orra i R. Denhama
• “Harfa pozdrava” M. Bogomolnyja
• “Poziv u dvorac” J. Anouilha
• "Duel of Queen" D. Murrell
• “Srebrna zvona” G. Ibsena
• “Onaj koji se ne očekuje...” Alehandro Casona
• “Galeb” A. Čehova
• Elinor i njeni ljudi Jamesa Goldmana
• “Igranje na ključeve duše” prema drami “Liv Stein” N. Kharatishvilija
• „Sa tobom i bez tebe“ K. Simonova
• "Ovaj ludak Platonov" prema drami "Beočinstvo" A. P. Čehova

Priznanja i nagrade

Napišite recenziju o članku "Burdonski, Aleksandar Vasiljevič"

Bilješke

Linkovi

Odlomak koji karakteriše Burdonskog, Aleksandra Vasiljeviča

Ona je stala. Zaista joj je bio potreban da izgovori ovu riječ, koja bi joj objasnila šta se dogodilo i na koju bi mu ona odgovorila.
„Nathalie, un mot, un seul“, ponavljao je, očigledno ne znajući šta da kaže, i ponavljao je sve dok im Helen nije prišla.
Helen i Nataša su ponovo izašle u dnevnu sobu. Bez zadržavanja na večeri, Rostovovi su otišli.
Vraćajući se kući, Nataša nije spavala cijelu noć: mučilo ju je nerješivo pitanje koga voli, Anatola ili princa Andreja. Volela je princa Andreja - jasno se sećala koliko ga je volela. Ali i ona je voljela Anatola, to je bilo sigurno. “Inače, kako se sve ovo moglo dogoditi?” pomislila je. “Ako sam posle toga, kada sam se oprostila od njega, mogla da odgovorim na njegov osmeh osmehom, ako sam mogla da dozvolim da se ovo desi, onda to znači da sam se zaljubila u njega od prvog minuta. To znači da je ljubazan, plemenit i lijep i nemoguće ga je ne voljeti. Šta da radim kada ga volim i volim drugog? rekla je sebi, ne nalazeći odgovore na ova strašna pitanja.

Došlo je jutro sa svojim brigama i vrevom. Svi su ustali, krenuli, počeli da pričaju, ponovo su došli mlinčari, ponovo je izašla Marija Dmitrijevna i pozvala na čaj. Nataša je, širom otvorenih očiju, kao da je htela da presretne svaki pogled uperen u nju, nemirno gledala oko sebe u sve i trudila se da izgleda ista kao što je oduvek bila.
Posle doručka Marija Dmitrijevna (bilo je najbolje vrijeme nju), sjedajući u svoju stolicu, pozvao je Natašu i starog grofa k sebi.
„Pa, ​​prijatelji moji, sad sam razmislila o celoj stvari i evo mog saveta za vas“, počela je ona. – Juče sam, kao što znate, bio kod kneza Nikolaja; Pa, pričao sam sa njim... Odlučio je da vikne. Ne možeš me vikati! Sve sam mu otpevao!
- Šta je on? - upitao je grof.
- Šta je on? ludak... ne želi da čuje; Pa, šta da kažem, i tako smo mučili jadnu djevojku”, rekla je Marija Dmitrijevna. „I moj vam je savjet da završite stvari i odete kući u Otradnoe... i čekate tamo...
- O ne! – vrisnula je Nataša.
„Ne, idemo“, reče Marija Dmitrijevna. - I čekaj tamo. „Ako mladoženja sada dođe ovamo, neće biti svađe, već će ovdje sve razgovarati nasamo sa starcem i onda doći k vama.
Ilya Andreich je odobrio ovaj prijedlog, odmah shvativši njegovu razumnost. Ako starac popusti, onda će biti bolje da mu kasnije dođe u Moskvu ili Ćelave planine; ako ne, onda će se protiv njegove volje moći vjenčati samo u Otradnom.
„I pravu istinu“, rekao je. „Žalim što sam otišao kod njega i uzeo je“, rekao je stari grof.
- Ne, zašto žaliti? Pošto sam bio ovdje, bilo je nemoguće ne odati počast. Pa, ako ne želi, to je njegova stvar“, rekla je Marija Dmitrijevna, tražeći nešto u svom retikulu. - Da, i miraz je gotov, šta još čekaš? a šta nije spremno, šaljem ti. Iako mi te je žao, bolje je ići s Bogom. “Našavši ono što je tražila u mreži, dala je to Nataši. Bilo je to pismo princeze Marije. - Piše ti. Kako pati, jadna! Ona se boji da ćete pomisliti da vas ona ne voli.
„Da, ona me ne voli“, rekla je Nataša.
"Gluposti, ne pričaj", vikala je Marija Dmitrijevna.
- Neću nikome vjerovati; „Znam da me ne voli“, rekla je Nataša hrabro, uzimajući pismo, a lice joj je izražavalo suvu i ljutu odlučnost, zbog čega je Marija Dmitrijevna pažljivije pogleda i namršti se.
„Ne odgovaraj tako, majko“, rekla je. – To što kažem je istina. Napišite odgovor.
Nataša nije odgovorila i otišla je u svoju sobu da pročita pismo princeze Marije.
Princeza Marija je napisala da je bila u očaju zbog nesporazuma koji se dogodio između njih. Kakva god osećanja njenog oca, napisala je princeza Marija, zamolila je Natašu da veruje da ne može a da je ne voli kao onu koju je izabrao njen brat, za čiju je sreću bila spremna da žrtvuje sve.
„Međutim“, napisala je, „nemojte misliti da je moj otac bio loše raspoložen prema vama. On je bolestan i star čovjek kojeg treba opravdati; ali on je ljubazan, velikodušan i voliće onoga ko će usrećiti njegovog sina.” Princeza Marija je dalje tražila da Nataša odredi vreme kada će je ponovo videti.
Nakon što je pročitala pismo, Nataša je sela za sto da napiše odgovor: „Chere princesse“, [Draga princezo], napisala je brzo, mehanički i zastala. “Šta bi mogla sljedeće napisati nakon svega što se dogodilo juče? Da, da, sve se ovo desilo, a sada je sve drugačije”, pomislila je sedeći iznad pisma koje je započela. „Da ga odbijem? Da li je to zaista neophodno? Ovo je strašno!“... I da ne bi mislila na ove strašne misli, otišla je do Sonje i zajedno s njom počela da sređuje šablone.
Posle večere, Nataša je otišla u svoju sobu i ponovo uzela pismo princeze Marije. - „Je li zaista sve gotovo? pomislila je. Zar se sve ovo zaista tako brzo dogodilo i uništilo sve što je bilo prije”! Prisjetila se svom nekadašnjom snagom svoje ljubavi prema princu Andreju i istovremeno osjećala da voli Kuragina. Živo je zamišljala sebe kao ženu princa Andreja, zamišljala je sliku sreće s njim koja se toliko puta ponavlja u njenoj mašti, a istovremeno, zajapurena uzbuđenjem, zamišljala je sve detalje svog jučerašnjeg susreta sa Anatolom.