Dječje bajke online. "Deniskine priče. Smrt špijuna Gadjukina." Sažetak bajke o smrti špijuna Gadjukina
Ispostavilo se da je dok sam bio bolestan napolju postalo prilično toplo i ostalo je još dva-tri dana do našeg prolećnog raspusta. Kad sam došao u školu, svi su vikali:
- Deniska je došla, ura!
I bilo mi je veoma drago što sam došao, i što su svi momci sedeli na svojim mestima - i Katja Točilina, i Miška, i Valerka - i cveće u saksijama, a daska je bila isto tako sjajna, a Raisa Ivanovna je bila vesela, i sve, sve, kao i uvek. I momci i ja smo hodali i smijali se na pauzi, a onda je Mishka odjednom značajno pogledao i rekao:
- I imaćemo prolećni koncert!
Rekao sam:
Mishka je rekao:
- Dobro! Nastupaćemo na bini. A momci iz četvrtog razreda će nam pokazati produkciju. Sami su to napisali. Zanimljivo!..
Rekao sam:
- A ti, Miška, hoćeš li nastupiti?
Odrasti, znaćeš.
I počeo sam da se radujem koncertu. Kod kuće sam sve ovo ispričao majci, a onda sam rekao:
Takođe želim da nastupim...
Mama se nasmejala i rekla:
- Šta možeš učiniti?
Rekao sam:
„Kako, majko, zar ne znaš? Mogu da pevam glasno. Da li dobro pevam? Ne izgledaš da imam trojku u pevanju. Ipak, odlično pjevam.
Mama je otvorila ormar i odnekud iza haljina rekla:
- Pevaćeš drugi put. Uostalom, ti si bio bolestan... Jednostavno ćeš biti gledalac na ovom koncertu. Izašla je iza ormara. “Tako je lijepo biti gledalac. Sjediš i gledaš umjetnike kako nastupaju... Dobro! I drugi put ćete biti umjetnik, a oni koji su već nastupili bit će gledaoci. U redu?
Rekao sam:
- U redu. Onda ću biti gledalac.
I sutradan sam otišao na koncert. Mama nije mogla sa mnom - bila je dežurna na institutu - tata je upravo otišao u neku fabriku na Uralu, a ja sam otišla na koncert. U našoj velikoj sali bile su stolice i postavljena je bina na kojoj je visila zavjesa. A dole je Boris Sergejevič sedeo za klavirom. I svi smo sjeli, a bake iz našeg razreda su stajale uz zidove. I dok sam grickao jabuku.
Odjednom se zavjesa otvorila i pojavila se savjetnica Lucy. Rekla je glasnim glasom, kao na radiju:
Započinjemo naš proljetni koncert! Sada će nam učenik prvog razreda "B" Miša Slonov čitati svoje pesme! Hajde da pitamo!
Tada su svi pljeskali i Miška je ušao na binu. Izašao je prilično hrabro, stigao do sredine i stao. Stajao je tako malo i stavio ruke iza leđa. Ponovo je ustao. Zatim je ispružio lijevu nogu. Svi momci su mirno i tiho sedeli i gledali u Mišku. I sklonio je lijevu nogu i stavio desnu. Onda je odjednom počeo da pročisti grlo:
– Hmm! Ahem!.. Ahem!..
Rekao sam:
- Šta, Miška, ugušen?
Gledao me je kao da sam stranac. Zatim je podigao oči prema plafonu i rekao:
Proći će godine, doći će starost!
Bore će vam iskočiti na licu!
Želim vam kreativan uspeh!
A Miška se naklonio i popeo sa bine. I svi su mu pljeskali, jer, prvo, pjesme su bile jako dobre, a drugo, samo pomislite: Miška ih je sam komponovao! Samo dobro urađeno!
A onda je Lucy ponovo izašla i objavila:
- Valerij Tagilov, prva klasa "B" govori!
Svi su ponovo pljesnuli još jače, a Lucy je stavila stolicu u samu sredinu. A onda je naš Valerka izašao sa svojom harmonikom i seo na stolicu, a kofer sa harmonike stavio mu pod noge da ne visi u vazduhu. Sjeo je i odsvirao valcer Amurski talasi. I svi su slušali, a i ja sam slušao i sve vrijeme sam mislio: "Kako to da Valery tako brzo prstima?" I ja sam tako brzo počeo micati prstima po zraku, ali nisam mogao pratiti Valerku. A sa strane, uza zid, stajala je Valerkina baka, dirigovala je malo po malo dok je Valerka svirala. I igrao je dobro, glasno, jako mi se dopalo.
Ali odjednom se izgubio na jednom mjestu. Prsti su mu stali. Valerka je malo pocrveneo, ali opet zamigolji prstima, kao da ih pušta da pobegnu; ali prsti su potrčali na neko mesto i ponovo stali, pa, kao da su posrnuli. Valery je potpuno pocrveneo i ponovo počeo da se razbacuje, ali sada su mu prsti nekako bojažljivo trčali, kao da su znali da će ionako ponovo posrnuti, a ja sam bio spreman da prsnem od besa, ali u tom trenutku na samom mestu gde je Valery dvaput posrnuo , njegova baka je odjednom ispružila vrat, nagnula se naprijed i zapjevala:
Srebrni talasi...
I Valerka ga odmah podiže, a njegovi prsti kao da su preskočili neki neugodan korak i potrčali dalje, dalje, brzo i spretno do samog kraja. Pljeskali su za njega tako pljeskali!
Nakon toga na binu je uskočilo šest djevojaka iz prve "A" i šest dječaka iz prve "B". Djevojčice su imale šarene trake u kosi, a momci ništa. Počeli su da plešu ukrajinski hopak. Tada je Boris Sergejevič snažno udario po tipkama i završio sviranje.
A momci i devojke su i dalje sami gazili po bini, bez ikakve muzike, i bilo je jako zabavno, i ja sam se spremao da se popnem na binu, ali su oni odjednom pobegli. Lucy je izašla i rekla:
- Petnaest minuta pauze. Nakon odmora, učenici četvrtog razreda će prikazati predstavu koju je komponovala cijela ekipa pod nazivom "Psu - pseća smrt".
I svi su pomerili svoje stolice i krenuli na sve strane, a ja sam izvadio svoju jabuku iz džepa i počeo da je grizem.
I naša oktobarska savjetnica Lucy bila je tu, u blizini.
Odjednom joj je pritrčala prilično visoka crvenokosa djevojka i rekla:
- Lusya, možete zamisliti - Jegorov se nije pojavio!
Lucy je podigla ruke.
- Ne može biti! sta da radim? Ko će zvati i pucati?
djevojka je rekla:
- Moramo odmah da nađemo nekog pametnjaka, naučićemo ga šta da radi.
Onda je Lusi počela da se osvrće oko sebe i primetila da stojim i grickam jabuku. Odmah se obradovala.
"Ovdje", rekla je. - Deniska! Šta bolje! On će nam pomoći! Deniska, dođi ovamo!
Prišao sam im bliže. Crvenokosa devojka me je pogledala i rekla:
"Je li on stvarno pametan?"
Lucy kaže:
- Da, mislim da jeste!
I crvenokosa kaže:
„Pa, ne možete reći na prvi pogled.
Rekao sam:
- Možeš da se smiriš! Ja sam pametan.
Onda su se ona i Lusi nasmejale, a crvenokosa me je odvukla na binu.
Stajao je dječak iz četvrtog razreda, bio je u crnom odijelu, a kosa mu je bila prekrivena kredom, kao da je sijed; u rukama je držao pištolj, a pored njega je stajao još jedan dječak, također iz četvrtog razreda. Ovaj dječak je bio zalijepljen za bradu, imao je plave naočare na nosu i bio je u platnenom ogrtaču sa podignutom kragnom.
Bilo je i dječaka i djevojčica, jedni sa aktovkom u rukama, neki sa čime, a jedna djevojka u šalu, šlafroku i sa metlom.
Čim sam vidio pištolj u dječaku u crnom odijelu, odmah sam ga upitao:
- Je li stvarno?
Ali crvenokosa djevojka me je prekinula.
- Slušaj, Deniska! - ona je rekla. - Pomoći ćeš nam. Stanite sa strane i pogledajte pozornicu. Kad ovaj dečak kaže: "Ovo nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!" - odmah pozvoni na ovo zvono. Razumijete?
I dala mi je zvono za bicikl. Uzeo sam ga.
djevojka je rekla:
“Pozoveš kao da je telefon, a ovaj dečko podigne slušalicu, razgovara telefonom i napusti binu. A ti stojiš i ćutiš. Razumijete?
Rekao sam:
– Razumeo, razumeo... Šta tu nema da se razume? Ima li pravi pištolj? Parabelum ili šta?
- Sačekaj malo sa pištoljem... Tačno, da nije stvarno! Slušajte: snimat ćete ovdje, iza kulisa. Kad ovaj sa bradom ostane sam, zgrabi fasciklu sa stola i jurne na prozor, a ovaj u crnom odijelu gađa se u njega, onda ti uzmeš ovu dasku i svom snagom udariš u stolicu. Ovako, samo mnogo jače!
A crvenokosa je lupila daskom o stolicu. Ispalo je jako cool, kao pravi snimak. Sviđa mi se.
- Super! - Rekao sam. - I onda?
"To je sve", rekla je djevojka. Ako razumete, ponovite!
Sve sam ponovio. Riječ po riječ. Ona je rekla:
- Gledaj, nemoj me iznevjeriti!
- Možeš se smiriti. Neću te iznevjeriti.
A onda je zazvonilo naše školsko zvono, kao na časovima.
Stavio sam zvono za bicikl na grijanje, naslonio dasku na stolicu i počeo da gledam u pukotinu na zavjesi. Vidio sam kako su Raisa Ivanovna i Ljusja došle, i kako su momci seli, i kako su bake opet stajale uz zidove, a iza nečijeg tate seo na stolicu i počeo da usmerava kameru na binu. Odavde je bilo jako zanimljivo gledati tamo, mnogo zanimljivije nego odavde. Postepeno su svi počeli da se stišaju, a devojka koja me je dovela otrčala je na drugu stranu bine i povukla konopac. I zavjesa se otvorila, i ova djevojka je skočila u hodnik. I bio je sto na bini, a iza njega je sjedio dječak u crnom odijelu i znao sam da ima pištolj u džepu. A preko puta ovog dječaka išao je dječak s bradom. Prvo je rekao da je dugo živio u inostranstvu, a sada je ponovo došao, a onda je počeo dosadnim glasom da gnjavi i traži od dječaka u crnom odijelu da mu pokaže plan aerodroma.
ali je rekao:
Tada sam se odmah sjetio poziva i pružio ruku ka grijanju. Ali nije bilo poziva. Mislio sam da je pao na pod i nagnuo se da pogleda. Ali nije čak ni bio na podu. Čak sam se i smrznuo. Onda sam pogledao na pozornicu. Tamo je bilo tiho. Ali tada je dječak u crnom odijelu pomislio i ponovo rekao:
„To nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!“
Jednostavno nisam znao šta da radim. Gdje je poziv? Upravo je bio ovdje! Ni sam nije mogao skočiti kao žaba! Možda je prevrnuo bateriju? Čučnuo sam i počeo petljati po prašini iza baterije. Nije bilo poziva! Ne!.. Dobri ljudi, šta da se radi?!
A na bini je bradati dječak počeo da lomi prste i da viče:
- Preklinjem te peti put! Pokaži mi plan aerodroma!
A dječak u crnom odijelu se okrenuo prema meni i viknuo strašnim glasom:
„To nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!“
I odmahnuo pesnicom na mene. I bradati je također stisnuo šaku na mene. Obojica su mi prijetili!
Mislio sam da će me ubiti. Ali nije bilo poziva! Nije bilo poziva! Izgubio se!
Tada se dječak u crnom odijelu uhvatio za kosu i rekao, gledajući me molećivim izrazom:
“Sada će telefon vjerovatno zazvoniti!” Vidjet ćete, sad će telefon zazvoniti! Pozovite odmah!
A onda mi je sinulo. Podigao sam glavu na binu i brzo rekao:
- Ding-ding-ding!
I svi u sali su se strašno smijali. Ali dječak u crnom odijelu bio je veoma srećan i odmah je zgrabio slušalicu. On je veselo rekao:
- Slušam! i obrisao znoj sa čela.
- Zovu me. Dolazim za par minuta.
I napustio binu. I stao na drugu stranu. A onda je jedan dječak s bradom na vrhovima prstiju otišao do svog stola i počeo tamo da pretura i sve vrijeme gleda oko sebe. Onda se zlobno nasmijao, zgrabio neki fascikl i otrčao do zadnjeg zida na koji je bio zalijepljen kartonski prozor. Tada je istrčao još jedan dječak i počeo da gađa pištoljem. Odmah sam se uhvatio za dasku i kako bih svom snagom pojebao stolicu. A na stolici je sjedila neka nepoznata mačka. Vrištala je divljim glasom jer sam je udario u rep. Pucanj nije uspio, ali mačka je skočila na binu. A dječak u crnom odijelu navalio je na bradatog i počeo da ga davi. Mačka je trčala između njih. Dok su se momci rvali, bradatu je otpala brada. Mačka je pomislila da je miš, zgrabila ga je i pobjegla. I čim je dječak vidio da je ostao bez brade, odmah je legao na pod - kao da je umro. Onda su na binu istrčali i ostali momci iz četvrtog razreda, neki sa aktovkom, neki sa metlom, svi su počeli da pitaju:
- Ko je pucao? Kakvi su snimci?
I niko nije pucao. Mačka se pojavila i umiješala se u sve. Ali dječak u crnom odijelu reče:
- Ja sam ubio špijuna Gadyukina!
A onda je crvenokosa djevojka zatvorila zavjesu. I svi u publici su pljeskali tako jako da me je zaboljela glava. Brzo sam sišla u svlačionicu, obukla se i otrčala kući. A kad sam trčao, uvijek mi je nešto smetalo. Stao sam, posegnuo u džep i izvukao... zvono za bicikl!
SMRT ŠPIJUNA GADJUKINA
Ispostavilo se da je dok sam bio bolestan napolju postalo prilično toplo i ostalo je još dva-tri dana do našeg prolećnog raspusta. Kad sam došao u školu, svi su vikali:
- Deniska je došla, živjeli!
I bilo mi je jako drago što sam došao, i što su svi momci sedeli na svojim mestima - Katja Točilina, i Miška, i Valerka - i cveće u saksijama, a daska je bila isto tako sjajna, a Raisa Ivanovna je bila vesela, i sve, sve, kao i uvek. I momci i ja smo hodali i smijali se na pauzi, a onda je Mishka odjednom značajno pogledao i rekao:
- I imaćemo prolećni koncert!
Rekao sam:
- Pa da?
Mishka je rekao:
- Dobro! Nastupaćemo na bini. A momci iz četvrtog razreda će nam pokazati produkciju. Sami su to napisali. Zanimljivo!..
Rekao sam:
- A ti, Miška, hoćeš li nastupiti?
Odrasti, znaćeš.
I počeo sam da se radujem koncertu. Kod kuće sam sve ovo ispričao majci, a onda sam rekao:
Takođe želim da nastupim...
Mama se nasmejala i rekla:
- Šta možeš učiniti?
Rekao sam:
- Kako, majko, zar ne znaš? Mogu da pevam glasno. Da li dobro pevam? Ne izgledaš da imam trojku u pevanju. Ipak, odlično pjevam.
Mama je otvorila ormar i odnekud iza haljina rekla:
- Pevaćeš drugi put. Uostalom, ti si bio bolestan... Jednostavno ćeš biti gledalac na ovom koncertu. Izašla je iza ormara. - Tako je lepo biti gledalac. Sjediš i gledaš umjetnike kako nastupaju... Dobro! I drugi put ćete biti umjetnik, a oni koji su već nastupili bit će gledaoci. U redu?
Rekao sam:
- U redu. Onda ću biti gledalac.
I sutradan sam otišao na koncert. Mama nije mogla sa mnom - bila je dežurna u institutu, - tata je upravo otišao u neku fabriku na Uralu, a ja sam otišla na koncert. U našoj velikoj sali bile su stolice i postavljena je bina na kojoj je visila zavjesa. A dole je Boris Sergejevič sedeo za klavirom. I svi smo sjeli, a bake iz našeg razreda su stajale uz zidove. I dok sam grickao jabuku.
Odjednom se zavjesa otvorila i pojavila se savjetnica Lucy. Rekla je glasnim glasom, kao na radiju:
- Počnimo naš prolećni koncert! Sada će nam učenik prvog razreda "B" Miša Slonov čitati svoje pesme! Hajde da pitamo!
Tada su svi pljeskali i Miška je ušao na binu. Izašao je prilično hrabro, stigao do sredine i stao. Stajao je tako malo i stavio ruke iza leđa. Ponovo je ustao. Zatim je ispružio lijevu nogu. Svi momci su mirno i tiho sedeli i gledali u Mišku. I sklonio je lijevu nogu i stavio desnu. Onda je odjednom počeo da pročisti grlo:
- Hmm! Ahem!.. Ahem!..
Rekao sam:
- Šta se ti, Miška, gušiš?
Gledao me je kao da sam stranac. Zatim je podigao oči prema plafonu i rekao:
- Stih.
Proći će godine, doći će starost!
Bore će vam iskočiti na licu!
Želim vam kreativan uspeh!
Pa da dobro učiš i onda sve!
Sve!
A Miška se naklonio i popeo sa bine. I svi su mu pljeskali, jer, prvo, pjesme su bile jako dobre, a drugo, samo pomislite: Miška ih je sam komponovao! Samo dobro urađeno!
A onda je Lucy ponovo izašla i objavila:
- Valerij Tagilov govori, prva klasa "B"!
Svi su ponovo pljesnuli još jače, a Lucy je stavila stolicu u samu sredinu. A onda je naš Valerka izašao sa svojom harmonikom i seo na stolicu, a kofer sa harmonike stavio mu pod noge da ne visi u vazduhu. Sjeo je i odsvirao valcer Amurski talasi. I svi su slušali, a i ja sam slušao i sve vrijeme sam mislio: "Kako to da Valery tako brzo prstima?" I ja sam tako brzo počeo micati prstima po zraku, ali nisam mogao pratiti Valerku. A sa strane, uza zid, stajala je Valerkina baka, dirigovala je malo po malo dok je Valerka svirala. I igrao je dobro, glasno, jako mi se dopalo. Ali odjednom se izgubio na jednom mjestu. Prsti su mu stali. Valerka je malo pocrveneo, ali opet zamigolji prstima, kao da ih pušta da pobegnu; ali prsti su potrčali na neko mesto i ponovo stali, pa, kao da su posrnuli. Valery je potpuno pocrveneo i ponovo počeo da se razbacuje, ali sada su mu prsti nekako bojažljivo trčali, kao da su znali da će ionako ponovo posrnuti, a ja sam bio spreman da prsnem od besa, ali u tom trenutku na samom mestu gde je Valery dvaput posrnuo , njegova baka je odjednom ispružila vrat, nagnula se naprijed i zapjevala:
Srebrni talasi,
Srebrni talasi...
I Valerka ga odmah podiže, a njegovi prsti kao da su preskočili neki neugodan korak i potrčali dalje, dalje, brzo i spretno do samog kraja. Pljeskali su za njega tako pljeskali!
Nakon toga na binu je uskočilo šest djevojaka iz prve "A" i šest dječaka iz prve "B". Djevojčice su imale šarene trake u kosi, a momci ništa. Počeli su da plešu ukrajinski hopak. Tada je Boris Sergejevič snažno udario po tipkama i završio sviranje.
A momci i devojke su i dalje sami gazili po bini, bez ikakve muzike, i bilo je jako zabavno, i ja sam se spremao da se popnem na binu, ali su oni odjednom pobegli. Lucy je izašla i rekla:
- Petnaest minuta pauze. Nakon odmora, učenici četvrtog razreda će prikazati predstavu koju je komponovala cijela ekipa pod nazivom "Psu - pseća smrt".
I svi su pomerili svoje stolice i krenuli na sve strane, a ja sam izvadio svoju jabuku iz džepa i počeo da je grizem.
I naša oktobarska savjetnica Lucy bila je tu, u blizini.
Odjednom joj je pritrčala prilično visoka crvenokosa djevojka i rekla:
- Lusya, možete zamisliti - Jegorov se nije pojavio!
Lucy je podigla ruke.
- Ne može biti! sta da radim? Ko će zvati i pucati?
djevojka je rekla:
- Moramo odmah da nađemo nekog pametnjaka, naučićemo ga šta da radi.
Onda je Lusi počela da se osvrće oko sebe i primetila da stojim i grickam jabuku. Odmah se obradovala.
"Ovdje", rekla je. - Deniska! Šta bolje! On će nam pomoći! Deniska, dođi ovamo!
Prišao sam im bliže. Crvenokosa devojka me je pogledala i rekla:
- Da li je stvarno pametan?
Lucy kaže:
- Da, mislim da jeste!
I crvenokosa kaže:
- I tako, na prvi pogled, nećete reći.
Rekao sam:
- Možeš da se smiriš! Ja sam pametan.
Onda su se ona i Lusi nasmejale, a crvenokosa me je odvukla na binu.
Stajao je dječak iz četvrtog razreda, bio je u crnom odijelu, a kosa mu je bila prekrivena kredom, kao da je sijed; u rukama je držao pištolj, a pored njega je stajao još jedan dječak, također iz četvrtog razreda. Ovaj dječak je bio zalijepljen za bradu, imao je plave naočare na nosu i bio je u platnenom ogrtaču sa podignutom kragnom.
Bilo je i dječaka i djevojčica, jedni sa aktovkom u rukama, neki sa čime, a jedna djevojka u šalu, šlafroku i sa metlom.
Čim sam vidio pištolj u dječaku u crnom odijelu, odmah sam ga upitao:
- Je li stvarno?
Ali crvenokosa djevojka me je prekinula.
- Slušaj, Deniska! - ona je rekla. - Pomoći ćeš nam. Stanite sa strane i pogledajte pozornicu. Kad ovaj dečko kaže: "To nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!" - Odmah pozvoni na ovo zvono. Razumijete?
I dala mi je zvono za bicikl. Uzeo sam ga.
djevojka je rekla:
- Zvaćete kao da je telefon, a ovaj dečko će podići slušalicu, razgovarati telefonom i otići sa bine. A ti stojiš i ćutiš. Razumijete?
Rekao sam:
- Shvatio, shvatio... Šta ne razumijem? Ima li pravi pištolj? Parabelum ili šta?
- Sačekaj malo sa pištoljem... Tačno, nije stvarno! Slušajte: snimat ćete ovdje, iza kulisa. Kad ovaj sa bradom ostane sam, zgrabi fasciklu sa stola i jurne na prozor, a ovaj u crnom odijelu gađa se u njega, onda ti uzmeš ovu dasku i svom snagom udariš u stolicu. Ovako, samo mnogo jače!
A crvenokosa je lupila daskom o stolicu. Ispalo je jako cool, kao pravi snimak. Sviđa mi se.
- Super! - Rekao sam. - I onda?
"To je sve", rekla je djevojka. - Ako razumete, ponovite!
Sve sam ponovio. Riječ po riječ. Ona je rekla:
- Gledaj, nemoj me iznevjeriti!
- Možeš se smiriti. Neću te iznevjeriti.
A onda je zazvonilo naše školsko zvono, kao na časovima.
Stavio sam zvono za bicikl na grijanje, naslonio dasku na stolicu i počeo da gledam u pukotinu na zavjesi. Vidio sam kako su Raisa Ivanovna i Ljusja došle, i kako su momci seli, i kako su bake opet stajale uz zidove, a iza nečijeg tate seo na stolicu i počeo da usmerava kameru na binu. Odavde je bilo jako zanimljivo gledati tamo, mnogo zanimljivije nego odavde. Postepeno su svi počeli da se stišaju, a devojka koja me je dovela otrčala je na drugu stranu bine i povukla konopac. I zavjesa se otvorila, i ova djevojka je skočila u hodnik. I bio je sto na bini, a iza njega je sjedio dječak u crnom odijelu i znao sam da ima pištolj u džepu. A preko puta ovog dječaka išao je dječak s bradom. Prvo je rekao da je dugo živio u inostranstvu, a sada je ponovo došao, a onda je počeo dosadnim glasom da gnjavi i traži od dječaka u crnom odijelu da mu pokaže plan aerodroma.
ali je rekao:
Tada sam se odmah sjetio poziva i pružio ruku ka grijanju. Ali nije bilo poziva. Mislio sam da je pao na pod i nagnuo se da pogleda. Ali nije čak ni bio na podu. Čak sam se i smrznuo. Onda sam pogledao na pozornicu. Tamo je bilo tiho. Ali tada je dječak u crnom odijelu pomislio i ponovo rekao:
- To od mene nećeš dobiti, građanine Gadjukine!
Jednostavno nisam znao šta da radim. Gdje je poziv? Upravo je bio ovdje! Ni sam nije mogao skočiti kao žaba! Možda je prevrnuo bateriju? Čučnuo sam i počeo petljati po prašini iza baterije. Nije bilo poziva! Ne!.. Dobri ljudi, šta da se radi?!
A na bini je bradati dječak počeo da lomi prste i da viče:
- Preklinjem te peti put! Pokaži mi plan aerodroma!
A dječak u crnom odijelu se okrenuo prema meni i viknuo strašnim glasom:
- To od mene nećeš dobiti, građanine Gadjukine!
I odmahnuo pesnicom na mene. I bradati je također stisnuo šaku na mene. Obojica su mi prijetili!
Mislio sam da će me ubiti. Ali nije bilo poziva! Nije bilo poziva! Izgubio se!
Tada se dječak u crnom odijelu uhvatio za kosu i rekao, gledajući me molećivim izrazom:
“Sada će telefon vjerovatno zazvoniti!” Vidjet ćete, sad će telefon zazvoniti! Pozovite odmah!
A onda mi je sinulo. Podigao sam glavu na binu i brzo rekao:
- Ding-ding-ding!
I svi u sali su se strašno smijali. Ali dječak u crnom odijelu bio je veoma srećan i odmah je zgrabio slušalicu. On je veselo rekao:
- Slušam! i obrisao znoj sa čela.
A onda je sve krenulo kao po satu. Dječak u crnom je ustao i rekao bradatom:
- Zovu me. Dolazim za par minuta.
I napustio binu. I stao na drugu stranu. A onda je jedan dječak s bradom na vrhovima prstiju otišao do svog stola i počeo tamo da pretura i sve vrijeme gleda oko sebe. Onda se zlobno nasmijao, zgrabio neki fascikl i otrčao do zadnjeg zida na koji je bio zalijepljen kartonski prozor. Tada je istrčao još jedan dječak i počeo da gađa pištoljem. Odmah sam se uhvatio za dasku i kako bih svom snagom pojebao stolicu. A na stolici je sjedila neka nepoznata mačka. Vrištala je divljim glasom jer sam je udario u rep. Pucanj nije uspio, ali mačka je skočila na binu. A dječak u crnom odijelu navalio je na bradatog i počeo da ga davi. Mačka je trčala između njih. Dok su se momci rvali, bradatu je otpala brada. Mačka je pomislila da je miš, zgrabila ga je i pobjegla. I čim je dječak vidio da je ostao bez brade, odmah je legao na pod - kao da je umro. Onda su na binu istrčali i ostali momci iz četvrtog razreda, neki sa aktovkom, neki sa metlom, svi su počeli da pitaju:
- Ko je pucao? Kakvi su snimci?
I niko nije pucao. Mačka se pojavila i umiješala se u sve. Ali dječak u crnom odijelu reče:
- Ja sam ubio špijuna Gadyukina!
A onda je crvenokosa djevojka zatvorila zavjesu. I svi u publici su pljeskali tako jako da me je zaboljela glava. Brzo sam sišla u svlačionicu, obukla se i otrčala kući. A kad sam trčao, uvijek mi je nešto smetalo. Stao sam, posegnuo u džep i izvukao... zvono za bicikl!
Ispostavilo se da je dok sam bio bolestan napolju postalo prilično toplo i ostalo je još dva-tri dana do našeg prolećnog raspusta. Kad sam došao u školu, svi su vikali:
- Deniska je došla, ura!
I bilo mi je veoma drago što sam došao, i što su svi momci sedeli na svojim mestima - i Katja Točilina, i Miška, i Valerka - i cveće u saksijama, a daska je bila isto tako sjajna, a Raisa Ivanovna je bila vesela, i sve, sve, kao i uvek. I momci i ja smo hodali i smijali se na pauzi, a onda je Mishka odjednom značajno pogledao i rekao:
- I imaćemo prolećni koncert!
Rekao sam:
Mishka je rekao:
- Dobro! Nastupaćemo na bini. A momci iz četvrtog razreda će nam pokazati produkciju. Sami su to napisali. Zanimljivo!..
Rekao sam:
- A ti, Miška, hoćeš li nastupiti?
Odrasti, znaćeš.
I počeo sam da se radujem koncertu. Kod kuće sam sve ovo ispričao majci, a onda sam rekao:
Takođe želim da nastupim...
Mama se nasmejala i rekla:
- Šta možeš učiniti?
Rekao sam:
„Kako, majko, zar ne znaš? Mogu da pevam glasno. Da li dobro pevam? Ne izgledaš da imam trojku u pevanju. Ipak, odlično pjevam.
Mama je otvorila ormar i odnekud iza haljina rekla:
- Pevaćeš drugi put. Uostalom, ti si bio bolestan... Jednostavno ćeš biti gledalac na ovom koncertu. Izašla je iza ormara. “Tako je lijepo biti gledalac. Sjediš i gledaš umjetnike kako nastupaju... Dobro! I drugi put ćete biti umjetnik, a oni koji su već nastupili bit će gledaoci. U redu?
Rekao sam:
- U redu. Onda ću biti gledalac.
I sutradan sam otišao na koncert. Mama nije mogla sa mnom - bila je dežurna na institutu - tata je upravo otišao u neku fabriku na Uralu, a ja sam otišla na koncert. U našoj velikoj sali bile su stolice i postavljena je bina na kojoj je visila zavjesa. A dole je Boris Sergejevič sedeo za klavirom. I svi smo sjeli, a bake iz našeg razreda su stajale uz zidove. I dok sam grickao jabuku.
Odjednom se zavjesa otvorila i pojavila se savjetnica Lucy. Rekla je glasnim glasom, kao na radiju:
Započinjemo naš proljetni koncert! Sada će nam učenik prvog razreda "B" Miša Slonov čitati svoje pesme! Hajde da pitamo!
Tada su svi pljeskali i Miška je ušao na binu. Izašao je prilično hrabro, stigao do sredine i stao. Stajao je tako malo i stavio ruke iza leđa. Ponovo je ustao. Zatim je ispružio lijevu nogu. Svi momci su mirno i tiho sedeli i gledali u Mišku. I sklonio je lijevu nogu i stavio desnu. Onda je odjednom počeo da pročisti grlo:
– Hmm! Ahem!.. Ahem!..
Rekao sam:
- Šta, Miška, ugušen?
Gledao me je kao da sam stranac. Zatim je podigao oči prema plafonu i rekao:
Proći će godine, doći će starost!
Bore će vam iskočiti na licu!
Želim vam kreativan uspeh!
A Miška se naklonio i popeo sa bine. I svi su mu pljeskali, jer, prvo, pjesme su bile jako dobre, a drugo, samo pomislite: Miška ih je sam komponovao! Samo dobro urađeno!
A onda je Lucy ponovo izašla i objavila:
- Valerij Tagilov govori, prva klasa "B"!
Svi su ponovo pljesnuli još jače, a Lucy je stavila stolicu u samu sredinu. A onda je naš Valerka izašao sa svojom harmonikom i seo na stolicu, a kofer sa harmonike stavio mu pod noge da ne visi u vazduhu. Sjeo je i odsvirao valcer Amurski talasi. I svi su slušali, a i ja sam slušao i sve vrijeme sam mislio: "Kako to da Valery tako brzo prstima?" I ja sam tako brzo počeo micati prstima po zraku, ali nisam mogao pratiti Valerku. A sa strane, uza zid, stajala je Valerkina baka, dirigovala je malo po malo dok je Valerka svirala. I igrao je dobro, glasno, jako mi se dopalo. Ali odjednom se izgubio na jednom mjestu. Prsti su mu stali. Valerka je malo pocrveneo, ali opet zamigolji prstima, kao da ih pušta da pobegnu; ali prsti su potrčali na neko mesto i ponovo stali, pa, kao da su posrnuli. Valery je potpuno pocrveneo i ponovo počeo da se razbacuje, ali sada su mu prsti nekako bojažljivo trčali, kao da su znali da će ionako ponovo posrnuti, a ja sam bio spreman da prsnem od besa, ali u tom trenutku na samom mestu gde je Valery dvaput posrnuo , njegova baka je odjednom ispružila vrat, nagnula se naprijed i zapjevala:
... talasi se srebre,
Srebrni talasi...
I Valerka ga odmah podiže, a njegovi prsti kao da su preskočili neki neugodan korak i potrčali dalje, dalje, brzo i spretno do samog kraja. Pljeskali su za njega tako pljeskali!
Nakon toga na binu je uskočilo šest djevojaka iz prve "A" i šest dječaka iz prve "B". Djevojčice su imale šarene trake u kosi, a momci ništa. Počeli su da plešu ukrajinski hopak. Tada je Boris Sergejevič snažno udario po tipkama i završio sviranje.
A momci i devojke su i dalje sami gazili po bini, bez ikakve muzike, i bilo je jako zabavno, i ja sam se spremao da se popnem na binu, ali su oni odjednom pobegli. Lucy je izašla i rekla:
- Petnaest minuta pauze. Nakon odmora, učenici četvrtog razreda će prikazati predstavu koju je komponovala cijela ekipa pod nazivom "Psu - pseća smrt".
I svi su pomerili svoje stolice i krenuli na sve strane, a ja sam izvadio svoju jabuku iz džepa i počeo da je grizem.
I naša oktobarska savjetnica Lucy bila je tu, u blizini.
Odjednom joj je pritrčala prilično visoka crvenokosa djevojka i rekla:
- Lusya, možete zamisliti - Jegorov se nije pojavio!
Lucy je podigla ruke.
- Ne može biti! sta da radim? Ko će zvati i pucati?
djevojka je rekla:
- Moramo odmah da nađemo nekog pametnjaka, naučićemo ga šta da radi.
Onda je Lusi počela da se osvrće oko sebe i primetila da stojim i grickam jabuku. Odmah se obradovala.
"Ovdje", rekla je. - Deniska! Šta bolje! On će nam pomoći! Deniska, dođi ovamo!
Prišao sam im bliže. Crvenokosa devojka me je pogledala i rekla:
"Je li on stvarno pametan?"
Lucy kaže:
- Da, mislim da jeste!
I crvenokosa kaže:
„Pa, ne možete reći na prvi pogled.
Rekao sam:
- Možeš da se smiriš! Ja sam pametan.
Onda su se ona i Lusi nasmejale, a crvenokosa me je odvukla na binu.
Stajao je dječak iz četvrtog razreda, bio je u crnom odijelu, a kosa mu je bila prekrivena kredom, kao da je sijed; u rukama je držao pištolj, a pored njega je stajao još jedan dječak, također iz četvrtog razreda. Ovaj dječak je bio zalijepljen za bradu, imao je plave naočare na nosu i bio je u platnenom ogrtaču sa podignutom kragnom.
Bilo je i dječaka i djevojčica, jedni sa aktovkom u rukama, neki sa čime, a jedna djevojka u šalu, šlafroku i sa metlom.
Čim sam vidio pištolj u dječaku u crnom odijelu, odmah sam ga upitao:
- Je li stvarno?
Ali crvenokosa djevojka me je prekinula.
- Slušaj, Deniska! - ona je rekla. - Pomoći ćeš nam. Stanite sa strane i pogledajte pozornicu. Kad ovaj dečak kaže: "Ovo nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!" - odmah pozvoni na ovo zvono. Razumijete?
I dala mi je zvono za bicikl. Uzeo sam ga.
djevojka je rekla:
“Pozoveš kao da je telefon, a ovaj dečko podigne slušalicu, razgovara telefonom i napusti binu. A ti stojiš i ćutiš. Razumijete?
Rekao sam:
– Razumeo, razumeo... Šta tu nema da se razume? Ima li pravi pištolj? Parabelum ili šta?
- Sačekaj malo sa pištoljem... Tačno, da nije stvarno! Slušajte: snimat ćete ovdje, iza kulisa. Kad ovaj sa bradom ostane sam, zgrabi fasciklu sa stola i jurne na prozor, a ovaj u crnom odijelu gađa se u njega, onda ti uzmeš ovu dasku i svom snagom udariš u stolicu. Ovako, samo mnogo jače!
A crvenokosa je lupila daskom o stolicu. Ispalo je jako cool, kao pravi snimak. Sviđa mi se.
- Super! - Rekao sam. - I onda?
"To je sve", rekla je djevojka. Ako razumete, ponovite!
Sve sam ponovio. Riječ po riječ. Ona je rekla:
- Gledaj, nemoj me iznevjeriti!
- Možeš se smiriti. Neću te iznevjeriti.
A onda je zazvonilo naše školsko zvono, kao na časovima.
Stavio sam zvono za bicikl na grijanje, naslonio dasku na stolicu i počeo da gledam u pukotinu na zavjesi. Vidio sam kako su Raisa Ivanovna i Ljusja došle, i kako su momci seli, i kako su bake opet stajale uz zidove, a iza nečijeg tate seo na stolicu i počeo da usmerava kameru na binu. Odavde je bilo jako zanimljivo gledati tamo, mnogo zanimljivije nego odavde. Postepeno su svi počeli da se stišaju, a devojka koja me je dovela otrčala je na drugu stranu bine i povukla konopac. I zavjesa se otvorila, i ova djevojka je skočila u hodnik. I bio je sto na bini, a iza njega je sjedio dječak u crnom odijelu i znao sam da ima pištolj u džepu. A preko puta ovog dječaka išao je dječak s bradom. Prvo je rekao da je dugo živio u inostranstvu, a sada je ponovo došao, a onda je počeo dosadnim glasom da gnjavi i traži od dječaka u crnom odijelu da mu pokaže plan aerodroma.
ali je rekao:
Tada sam se odmah sjetio poziva i pružio ruku ka grijanju. Ali nije bilo poziva. Mislio sam da je pao na pod i nagnuo se da pogleda. Ali nije čak ni bio na podu. Čak sam se i smrznuo. Onda sam pogledao na pozornicu. Tamo je bilo tiho. Ali tada je dječak u crnom odijelu pomislio i ponovo rekao:
„To nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!“
Jednostavno nisam znao šta da radim. Gdje je poziv? Upravo je bio ovdje! Ni sam nije mogao skočiti kao žaba! Možda je prevrnuo bateriju? Čučnuo sam i počeo petljati po prašini iza baterije. Nije bilo poziva! Ne!.. Dobri ljudi, šta da se radi?!
A na bini je bradati dječak počeo da lomi prste i da viče:
- Preklinjem te peti put! Pokaži mi plan aerodroma!
A dječak u crnom odijelu se okrenuo prema meni i viknuo strašnim glasom:
„To nećeš dobiti od mene, građanine Gadjukine!“
I odmahnuo pesnicom na mene. I bradati je također stisnuo šaku na mene. Obojica su mi prijetili!
Mislio sam da će me ubiti. Ali nije bilo poziva! Nije bilo poziva! Izgubio se!
Tada se dječak u crnom odijelu uhvatio za kosu i rekao, gledajući me molećivim izrazom:
“Sada će telefon vjerovatno zazvoniti!” Vidjet ćete, sad će telefon zazvoniti! Pozovite odmah!
A onda mi je sinulo. Podigao sam glavu na binu i brzo rekao:
- Ding-ding-ding!
Smrt špijuna Gadjukina Dragunskog I svi u sali su se strašno smejali. Ali dječak u crnom odijelu bio je veoma srećan i odmah je zgrabio slušalicu. On je veselo rekao:
- Slušam! i obrisao znoj sa čela.
- Zovu me. Dolazim za par minuta.
I napustio binu. I stao na drugu stranu. A onda je jedan dječak s bradom na vrhovima prstiju otišao do svog stola i počeo tamo da pretura i sve vrijeme gleda oko sebe. Onda se zlobno nasmijao, zgrabio neki fascikl i otrčao do zadnjeg zida na koji je bio zalijepljen kartonski prozor. Tada je istrčao još jedan dječak i počeo da gađa pištoljem. Odmah sam se uhvatio za dasku i kako bih svom snagom pojebao stolicu. A na stolici je sjedila neka nepoznata mačka. Vrištala je divljim glasom jer sam je udario u rep. Pucanj nije uspio, ali mačka je skočila na binu. A dječak u crnom odijelu navalio je na bradatog i počeo da ga davi. Mačka je trčala između njih. Dok su se momci rvali, bradatu je otpala brada. Mačka je pomislila da je miš, zgrabila ga je i pobjegla. I čim je dječak vidio da je ostao bez brade, odmah je legao na pod - kao da je umro. Onda su na binu istrčali i ostali momci iz četvrtog razreda, neki sa aktovkom, neki sa metlom, svi su počeli da pitaju:
- Ko je pucao? Kakvi su snimci?
I niko nije pucao. Mačka se pojavila i umiješala se u sve. Ali dječak u crnom odijelu reče:
- Ja sam ubio špijuna Gadyukina!
A onda je crvenokosa djevojka zatvorila zavjesu. I svi u publici su pljeskali tako jako da me je zaboljela glava. Brzo sam sišla u svlačionicu, obukla se i otrčala kući. A kad sam trčao, uvijek mi je nešto smetalo. Stao sam, posegnuo u džep i izvukao... zvono za bicikl!
Dragunsky V. Yu.
Stranica 1 od 2
Deniskinove priče: "Smrt špijuna Gadjukina"
Ispostavilo se da je dok sam bio bolestan napolju postalo prilično toplo i ostalo je još dva-tri dana do našeg prolećnog raspusta. Kad sam došao u školu, svi su vikali:
- Deniska je došla, živjeli!
I bilo mi je jako drago što sam došao, i što su svi momci sedeli na svojim mestima - Katja Točilina, i Miška, i Valerka - i cveće u saksijama, a daska je bila isto tako sjajna, a Raisa Ivanovna je bila vesela, i sve, sve, kao i uvek. I momci i ja smo hodali i smijali se na pauzi, a onda je Mishka odjednom značajno pogledao i rekao:
I imaćemo prolećni koncert!
Rekao sam:
- Pa da?
Mishka je rekao:
Tačno! Nastupaćemo na bini. A momci iz četvrtog razreda će nam pokazati produkciju. Sami su to napisali. Zanimljivo!..
Rekao sam:
- A ti, Miška, hoćeš li nastupiti?
Odrasti, znaćeš.
I počeo sam da se radujem koncertu. Kod kuće sam sve ovo ispričao majci, a onda sam rekao:
Takođe želim da nastupim...
Mama se nasmejala i rekla:
- Šta možeš učiniti?
Rekao sam:
- Kako, majko, zar ne znaš? Mogu da pevam glasno. Da li dobro pevam? Ne izgledaš da imam trojku u pevanju. Ipak, odlično pjevam.
Mama je otvorila ormar i odnekud iza haljina rekla:
- Pevaćeš drugi put. Uostalom, ti si bio bolestan... Jednostavno ćeš biti gledalac na ovom koncertu. Izašla je iza ormara. - Tako je lepo biti gledalac. Sjediš i gledaš umjetnike kako nastupaju... Dobro! I drugi put ćete biti umjetnik, a oni koji su već nastupili bit će gledaoci. U redu?
Rekao sam:
- U redu. Onda ću biti gledalac.
I sutradan sam otišao na koncert. Mama nije mogla sa mnom - bila je dežurna u institutu, - tata je upravo otišao u neku fabriku na Uralu, a ja sam otišla na koncert. U našoj velikoj sali bile su stolice i postavljena je bina na kojoj je visila zavjesa. A dole je Boris Sergejevič sedeo za klavirom. I svi smo sjeli, a bake iz našeg razreda su stajale uz zidove. I dok sam grickao jabuku.
Odjednom se zavjesa otvorila i pojavila se savjetnica Lucy. Rekla je glasnim glasom, kao na radiju:
- Počnimo naš prolećni koncert! Sada će nam učenik prvog razreda "B" Miša Slonov čitati svoje pesme! Hajde da pitamo!
Tada su svi pljeskali i Miška je ušao na binu. Izašao je prilično hrabro, stigao do sredine i stao. Stajao je tako malo i stavio ruke iza leđa. Ponovo je ustao. Zatim je ispružio lijevu nogu. Svi momci su mirno i tiho sedeli i gledali u Mišku. I sklonio je lijevu nogu i stavio desnu. Onda je odjednom počeo da pročisti grlo:
- Hmm! Ahem!.. Ahem!..
Rekao sam:
- Šta se ti, Miška, gušiš?
Gledao me je kao da sam stranac. Zatim je podigao oči prema plafonu i rekao:
- Stih.
Proći će godine, doći će starost!
Bore će vam iskočiti na licu!
Želim vam kreativan uspeh!
Pa da dobro učiš i onda sve!
… Sve!
A Miška se naklonio i popeo sa bine. I svi su mu pljeskali, jer, prvo, pjesme su bile jako dobre, a drugo, samo pomislite: Miška ih je sam komponovao! Samo dobro urađeno!
A onda je Lucy ponovo izašla i objavila:
- Valerij Tagilov govori, prva klasa "B"!
Svi su ponovo pljesnuli još jače, a Lucy je stavila stolicu u samu sredinu. A onda je naš Valerka izašao sa svojom harmonikom i seo na stolicu, a kofer sa harmonike stavio mu pod noge da ne visi u vazduhu. Sjeo je i odsvirao valcer Amurski talasi. I svi su slušali, a i ja sam slušao i sve vrijeme sam mislio: "Kako to da Valery tako brzo prstima?" I ja sam tako brzo počeo micati prstima po zraku, ali nisam mogao pratiti Valerku. A sa strane, uza zid, stajala je Valerkina baka, dirigovala je malo po malo dok je Valerka svirala. I igrao je dobro, glasno, jako mi se dopalo. Ali odjednom se izgubio na jednom mjestu. Prsti su mu stali. Valerka je malo pocrveneo, ali opet zamigolji prstima, kao da ih pušta da pobegnu; ali prsti su potrčali na neko mesto i ponovo stali, pa, kao da su posrnuli. Valery je potpuno pocrveneo i ponovo počeo da se razbacuje, ali sada su mu prsti nekako bojažljivo trčali, kao da su znali da će ionako ponovo posrnuti, a ja sam bio spreman da prsnem od besa, ali u tom trenutku na samom mestu gde je Valery dvaput posrnuo , njegova baka je odjednom ispružila vrat, nagnula se naprijed i zapjevala:
... talasi se srebre,
Srebrni talasi...
I Valerka ga odmah podiže, a njegovi prsti kao da su preskočili neki neugodan korak i potrčali dalje, dalje, brzo i spretno do samog kraja. Pljeskali su za njega tako pljeskali!
Nakon toga na binu je uskočilo šest djevojaka iz prve "A" i šest dječaka iz prve "B". Djevojčice su imale šarene trake u kosi, a momci ništa. Počeli su da plešu ukrajinski hopak. Tada je Boris Sergejevič snažno udario po tipkama i završio sviranje.
A momci i devojke su i dalje sami gazili po bini, bez ikakve muzike, i bilo je jako zabavno, i ja sam se spremao da se popnem na binu, ali su oni odjednom pobegli. Lucy je izašla i rekla:
- Petnaest minuta pauze. Nakon odmora, učenici četvrtog razreda će prikazati predstavu koju je komponovala cijela ekipa pod nazivom "Psu - pseća smrt".
I svi su pomerili svoje stolice i krenuli na sve strane, a ja sam izvadio svoju jabuku iz džepa i počeo da je grizem.
I naša oktobarska savjetnica Lucy bila je tu, u blizini.
Odjednom joj je pritrčala prilično visoka crvenokosa djevojka i rekla:
- Lusya, možete zamisliti - Jegorov se nije pojavio!
Lucy je podigla ruke.
- Ne može biti! sta da radim? Ko će zvati i pucati?
djevojka je rekla:
- Moramo odmah da nađemo nekog pametnjaka, naučićemo ga šta da radi.
Onda je Lusi počela da se osvrće oko sebe i primetila da stojim i grickam jabuku. Odmah se obradovala.
"Ovdje", rekla je. - Deniska! Šta bolje! On će nam pomoći! Deniska, dođi ovamo!
Prišao sam im bliže. Crvenokosa devojka me je pogledala i rekla:
- Da li je stvarno pametan?
Lucy kaže:
- Da, mislim da jeste!
I crvenokosa kaže:
- I tako, na prvi pogled, nećete reći.
