Esej na temu čina na koji sam ponosan. Čin na koji sam ponosan (Esej na slobodnu temu) Nadam se da sam oprostio...

Da budem iskren, tema eseja me je zbunila. Ispostavilo se da nemam čime da se ponosim. Da, ponekad pobjeđujem na takmičenjima, ali ovim pobjedama ne pridajem veliki značaj. Pobijedio sam, i to je u redu. Pomažem mami po kući i drugarima iz razreda oko domaćeg. Ali za mene je to uobičajeno. Trudim se da naučim nove stvari. Ali to se dešava stalno. Ne osjećam se ponosnim na sebe, ali sam ponosan na druge.

Ponosan sam na nastavnike koji su mi dali mnogo novih znanja, a daće mi još mnogo toga. Ponosan sam na naše školske sportske ekipe na njihove pobjede, na činjenicu da su uvijek ispred. Ponosan sam ne samo na naše sportiste, već i na intelektualce, koji takođe često osvajaju zlato, srebro i bronzu na raznim takmičenjima i olimpijadama. Ponosan sam na svoje drugove iz razreda i iskreno se radujem kada uspiju u nečemu što već dugo nije išlo.

Ponosan sam na svoje prijatelje koji su uvijek spremni pomoći. Ponosan sam na svoju majku koja toliko zna! Ponosan sam na svu svoju rodbinu, jednostavno zato što su divni ljudi. Ponosan sam na sve koji me okružuju, jer oni to zaslužuju.

Kako se ispostavilo, imam na šta da se ponosim. Svako ima čime da se ponosi, čak i ako u životu nije uradio ništa posebno. Samo treba pogledati okolo. Sigurno će među vašim okruženjem biti mnogo divnih ljudi na koje treba biti ponosan.

Ažurirano: 03.04.2017

Pažnja!
Ako primijetite grešku ili tipografsku grešku, označite tekst i pritisnite Ctrl+Enter.
Tako ćete pružiti neprocjenjivu korist projektu i drugim čitateljima.

Hvala vam na pažnji.

Ponosan sam na jednu stvar, ali ne smem da se ponosim time!

Preselili smo se u novu kuću. Građevinari su, naravno, počistili za sobom, ali ova građevinska prašina... je gadna, bela. A činjenica je da čistačice za naš ulaz do sada to nisu mogle pronaći. Uglavnom, praznik je (Uskrs), a u našem stepeništu sve je u ovoj bijeloj prašini. Pa ipak smo nosili cipele sa ulice... Pa ja sam mama i kažem, kažu, počistimo u ulazu.

U prvi mah kao da me je hvalila za ideju, htela je da to očisti, ali pred praznik, kada je već pospremila kuću, sve je pripremila, bila je umorna. I kaže da više nema snage, neka komšije čiste. Odlučio sam da organizujem subbotnik. Odštampao sam oglas, okačio na vrata ulaza, da sutra svi idemo. Sam sam se probudio, obukao uniformu, izašao... i nikog! Zvoni na vrata, niko se ne javlja. Ili otvaraju, ali kažu da nema vremena - drugi planovi. Onda sam se naljutio i sam sve uklonio. U medicinskoj maski pomeli, oprali podove. Dobro je na ulazu!

A majka me je grdila da se mogu prenapregnuti. I takođe, da je imao previše nade za ljude. Mislim, kasno sam smislio sve ovo, oni, međutim, imaju svoje honorare, jer nema šta da se ljutiš na komšije.

Pa, onda je mama našla čistačicu. Sada skupljamo novac za njenu platu. Ali nekako i komšije nisu baš vesele u donošenju novca. Dobro, glavno da je sve čisto i lepo na ulazu.

Neki zanimljivi eseji

• Analiza priče o Tolstojevoj adolescenciji

  Tolstojeva dela su uvek bila ispunjena duhom mladosti, svojevrsnim maksimalizmom i prosvetiteljstvom mladosti, kako u vreme njihovog izdavača, tako i sada. Mnogi mladi ljudi našeg vremena to potvrđuju.

• Kompozicija zasnovana na slici Oluja Aivazovskog 7. razreda

  širom svijeta poznata slika"Oluja" velikog umjetnika Ivana Konstantinoviča Ajvazovskog jedno je od mojih omiljenih djela u žanru pejzažnog slikarstva.

• Kompozicija prema slici Ermaka Surikova Osvajanje Sibira

  Tema osvajanja Sibira umjetniku je bliska i razumljiva. Uostalom, on dolazi iz Krasnojarska. Slikao je dugo i pažljivo. Trebalo je četiri godine. Ermak je borbeni kozački poglavica.

• Analiza priče Kusaka Andreeva 7. razred

  Priča je sastavni deo književne zbirke pisca pod nazivom "Knjiga priča i pesama" i prvi put je objavljena početkom dvadesetog veka.

• Analiza djela Rastanak s Matjorom Rasputinom (roman)

  Rasputinova priča se može pripisati seoskoj prozi, koja prikazuje život obični ljudi. Naslov dela govori mnogo. “Majka” se može uporediti sa majkom zemljom, od koje je teško reći zbogom, jer je ovo mala domovina ljudi rođenih ovdje.

Dobro ili zlo, dostojanstvo i čast, poštenje i poštovanje, sažaljenje i simpatija, saosećanje ili ravnodušnost... Šta ćemo pokazati radeći stvari? Naš izbor je veoma važan, ali i njegova procjena. Pogotovo kada postanemo sami sebi sudije. O ovoj korisnoj lekciji danas razmišljaju učenici novinarske škole.

I ništa se ne može popraviti...

Svaka osoba u životu imala je situacije zbog kojih se kasnije stidio. Nažalost, ja nisam izuzetak. Imao sam i jednu priču, sjetiti se koje, postaje vrlo neugodno. I ništa se ne može popraviti, ali ja bih to jako volio.

Učio sam u 4. razredu. Bližila se matura osnovna škola. Bio sam veoma sretan i ozbiljno se pripremio za to. I iako nije bila tako zrela, ipak je bila zaokupljena mnogim stvarima. Nisam primetio nikoga oko sebe.

Jednog dana, kada sam se vraćao kući nakon škole, čuo sam vrisak. Približavao sam se zvuku i odjednom sam ugledao ovu sliku: psi oko djevojke mojih godina kruže. Jurili su na nju, ujedali, ali je ona dala sve od sebe da im se odbije. Obuzeo me strah, jer sam se užasno bojao pasa. Uz plač sam otrčala kući i sve ispričala roditeljima, a pošto se to dogodilo nedaleko od naše kuće, dovela sam ih tamo. Ali tamo nije bilo nikoga drugog.

Sutradan sam saznao da je ova djevojka iz susjednog dvorišta i da je teško povrijeđena. Završila je u bolnici sa više ugriza. Osećao sam se veoma posramljeno. Prevelika briga za predstojeći praznik, zbunjenost, strah, a nisam mogla pružiti pomoć koja je djevojci bila potrebna.

Violetta BELENKOVA, učenica Rasskazovski škole br. 3

Polje je postalo jasno

Prošlog ljeta, moji prijatelji i ja smo se vozili biciklima do rijeke. Dug je put do toga, ali smo bili u iščekivanju predstojeće zabave.

Dok smo se vozili, malo smo se umorili. Kada smo stigli na dogovoreno mjesto, ostali smo zadivljeni onim što smo vidjeli. Ljudi koji su se ovdje odmarali prije nas ostavljali su velike gomile smeća. U početku smo bili malo zbunjeni, ali onda je prijatelj predložio da sve to počistimo. Svi su se složili. Nakon naših napora, čistina je ponovo postala čista. I bili smo ponosni i zadovoljni sobom.

Anna GUSEVA, učenica 9. razreda škole Ilovai-Dmitrievskaya u okrugu Pervomaisky

Još uvijek mi je neugodno

Hteo bih da vam ispričam o jednom činu koji mi se desio u detinjstvu i kojeg se do sada stidim.

Tada sam imao šest godina, a ljeti sam posjetio baku na selu. Imamo malog mačića - prugasto i jako slatko. Ne sećam se kako sam to nazvao. Možda je bio Murzik, a možda i nije. Ali to nije važno. U selu sam imao prijateljicu po imenu Nastja. Igrajući se s njom na ulici, otvorili smo prodavnicu za igru. U prodaji su bile limenke tekućeg prljavog pijeska, koje smo vadili sa dna bureta vode. Nesretno mače uzeto je kao degustator prljavštine. Još ne mogu da shvatim šta smo mislili kada smo ga na silu hranili ovim peskom. Međutim, tada smo malo shvaćali da to nikako nije nemoguće učiniti. Na sreću, mače nije umrlo - barem ne u mom prisustvu. Umro je mnogo kasnije i, kako bih vjerovao, ne zbog naših glupih eksperimenata (a toliko puta smo ga hranili).

Od tada je prošlo deset godina, mnogi događaji i detalji su izbrisani iz sjećanja. Ali još uvijek se sjećam onog jadnog mačića koji je pao u ruke nerazumne djece - sa stidom i krivicom za ono što sam učinio.

Ksenia DYAKOVA, učenica 10. razreda škole br. 31 u Tambovu

Zalažem se za slabe

Uvijek se zalažem za one ljude koje vrijeđaju jaki, smiju im se, ponižavaju ih.

Jednostavno ne volim kada jaki ponižavaju slabe. Na kraju krajeva, slabi se ne mogu uvijek izboriti za sebe ili jednostavno ne žele da traže pomoć. A ako vidim da jaki vrijeđa slabog, naređuje mu, proziva ga, tuče ga, dok slabiji pati u tišini, onda to nikada neću ostaviti tako, čak i ako mi ta osoba nije poznata. Uvek se trudim da se zauzmem za njega i pomognem. A ako to ne uradim ili se bojim, onda ću se osećati loše jer nisam pomogao ovoj osobi. To je ono što ja zovem dobrim djelom.

Valeria DUBOVITSKAYA, učenica 8. razreda škole Staroyuryevsky

Nema potrebe ismijavati osobu

Svi radimo različite stvari. U životu svakog od nas sigurno će se naći neko zbog koga se stidimo. Svako ima svoje, imam i ja...

Imam drugaricu iz razreda. Ima malo viška kilograma i svaki put kad prođe, postaje tema za opću diskusiju. Jednom smo, kao i obično, imali sličan razgovor. I desilo se da je ova djevojka to slučajno čula. Nakon toga je pobjegla i dugo plakala. Niko više nije rekao ni reč na ovu temu. I dugo sam je molio za oproštaj. Nadam se da mi je oprostila.

Ova situacija je bila velika lekcija za mene. Nema potrebe ismijavati osobu ako nije kao svi ostali. Morate se odnositi prema ljudima sa razumevanjem.

Aleksandra ŠUBINA, Kuća dečije kreativnosti Rasskazovo

Ukoreni su me i ja...

Jednog vrelog letnjeg dana, na zahtev komšinice, šetao sam sa njenom majkom, babom Varjom.

Napolju je bilo toplo vreme, letnje sunce je jako sijalo i grejalo sve svojim mekim zracima. Bilo je gotovo nemoguće pronaći hladan hlad za zaklon od vrućine. Baba Varja, kao starica, bila je brzo umorna i žedna. Odlučivši da staricu ne mučim penjući se stepenicama, ostavio sam je da sjedi na klupi u blizini kuće, a sam sam utrčao unutra po flašu vode.

Trudeći se da sve uradim brzo, jer bi se starici moglo pozliti, iskočio sam sa ulaza sa flašom osvežavajuće vlage u rukama i video da su se moji strahovi obistinili: baba Varja se zaista jako razbolela. Da bih došao do njene klupe, morao sam preći cestu. Hteo sam da to uradim, kada sam odjednom ugledao ogroman kamion kako juri putem i juri da isporuči namirnice u prodavnicu. Bez razmišljanja, odlučio sam da starica ne može izdržati toliko vremena, i potrčao sam putem, skoro pavši pod točkove ...

Nakon što su saznali za to, počeli su da me grde i sramote, jer mogu da umrem. Ali od svih ovih riječi nisam se ni malo stidio, već naprotiv, bio sam ponosan na sebe.

Tamara SARGSYAN, Gradska dječja bolnica Moršansk

Iz "Rovesnika". Možda pomaganje jednoj osobi ne treba zaboraviti na druge ljude? O roditeljima koji su zabrinuti: kako će preživjeti vijest o nesreći sa djetetom; o vozaču, kome bi devojka mogla da padne pod točkove: i njegov bi život bio veoma komplikovan ovim slučajem; o sebi na kraju: život bi mogao završiti u tako mladoj dobi... Budi osjetljiv i pažljiv prema onima koji su u blizini, koji te cijene i vole.

Nadam se da ćeš mi oprostiti...

I u mom životu se desio čin zbog kojeg se i danas stidim.

Imali smo sastanak u razredu. Svi su bili bučni, a učiteljica je bila nezadovoljna našim ponašanjem. Kada su počeli da otkrivaju razloge za neobične razgovore, pitali su me i: „Da li pričaš o sitnicama na času?“ A ja sam rekao: "Da, ali samo zato što mi moj kolega iz stola odvlači pažnju."

Sutradan moj prijatelj nije razgovarao sa mnom. Zamolio sam je za oproštaj i ona mi je oprostila. Ali i dalje se stidim onoga što sam uradio.

Veronika ŠMELEVA, učenica 7. razreda Ržaksinske škole br. 2

Moji četvoronožni prijatelji

Svi ljudi u životu imaju takve postupke zbog kojih se srame ili, obrnuto, ponose se njima. Tako da sam imao takvih slučajeva.

Kada sam imao devet godina, tada sam bio u 3. razredu, učiteljica mi je dala dvojku u svijetu oko mene. Bio sam jako uvrijeđen na njega zbog ovoga. Sutradan sam došao u školu, naoružan dugmadima. Zazvonilo je zvono i stavio sam dugme na stolicu. Učitelj je ušao, sjeo na dugme i... glasno viknuo. Naravno, moja majka je pozvana u školu. Zbog ovog čina, kad sam odrastao, bilo me je sramota pred učiteljicom.

Evo jednog čina na koji sam ponosan. Tada sam imao sedam godina. Jednom sam hodao ulicom i vidio čovjeka kako tuče psa. Bilo mi je jako žao i tražio sam dozvolu da je odvedem k sebi. Prošla je godina, išao sam kući iz škole i opet sam vidio malog psa lutalicu. Uzela sam i nju. Sada imam 14 godina i šest pasa. Mnogo ih volim i brinem o njima.

Ksenija DRONOVA, učenica 8. razreda škole Staroyuryevsky

Čovek uvek ima izbor

Imam mišljenje da se ljudi danas plaše da čine dobra dela. Čovek uvek ima izbor pre nego što nešto uradi. Ponekad je taj izbor: biti heroj ili ostati čovjek koji će biti prezren. Ali možda će postojati ljudi koji će smatrati vaš postupak pogrešnim. Ali ovo je njihov izbor.

Navest ću primjer dobrog djela. Istina, ne radi se o meni, ali želim o tome. Na društvenim mrežama jedan čovjek je napisao da je jednom u djetinjstvu, kada je bio mali, on i tata išli u cirkus. Iza karata na blagajni ispred njih bila je velika porodica. Djeca su jako željela ići u cirkus. Porodica je bila siromašna, a kada su kupili karte, nije bilo dovoljno novca. Tada je dječakov otac, bez razmišljanja, uzeo i stavio novac pored čovjeka koji je platio karte za ovu veliku porodicu, rekavši: "Čovječe, izgubio si novac."

Nakon ovog čina, dječak je bio veoma ponosan na svog oca. I drugi put su otišli u cirkus.

Tatjana ČURILOVA, učenica 8. razreda Čaščinskog ogranka škole Mučkap

Fotografija Anna Berketova

Besplatna tema - "P". Eseji na slobodnu temu - čin na koji sam ponosan (kompozicija-rezonovanje)

Djelo na koje sam ponosan (kompozicija-rezonovanje)

postupok-kotorym-ya-gorzhus čin na koji sam ponosan (kompozicija-rezonovanje)

Naše dvorište čine predratne kuće. Dvorište je veliko, ima dosta starog drveća koje se uzdiže iznad krovova četvorospratnica. Posječena je nedavno osušena topola, koja je, kažu starinci, zasađena odmah poslije rata. Jedno od stabala u sredini dvorišta se samo srušilo. Stanovnici su odlučili da oplemene svoje dvorište: posade mlado drveće, postave cvetne gredice na ulazima. Vikendom su i stari i mladi bili angažovani na uređenju dvorišta. Moj djed i otac su kopali u klupama; Oprema za igralište dovezena je iz stambene kancelarije, a sa zaposlenima smo postavili ljuljaške, pečurke i zidni šank. Dobavljali su i najjednostavnije sprave za gimnastiku. Ali sam zaista želeo da uradim nešto. Kod kuće smo odlučili da bi bilo lijepo posaditi naše porodično stablo. Mama je rekla: "Neka bude breza." Ali gdje nabaviti sadnicu?

Rečeno nam je da se sadnica može kupiti direktno u stambenoj službi, ali su nam objasnili da je mogu dati besplatno ako naša porodica pristane da posadi ne jedno drvo, već nekoliko. Na kraju krajeva, odgovornost je stambenog ureda da nadgleda ne samo sigurnost kuća, već i uređenje dvorišta.

Dogovorili smo se da posadimo stabla. Kopao sam rupe, nosio vodu. Prošlo je nekoliko mjeseci, breze su se ukorijenile, a mi smo se brinuli o njima, pazili da se ne polome. Na jednom drvetu su čak iskopali natpis koji kaže da su breze pod zaštitom porodice Petrenko.

Ponosan sam što smo učinili dobro djelo za sebe i za ljude.